Izveštaj dr Zorana Đinđića o radu Demokratske stranke između dve skupštine
Datum: 
05.10.2001
Period: 
Premijer 2001–2003.

Dame i gospodo delegati, dragi prijatelji i uvažene kolege,

Zaista je ugodna dužnost danas pred najvećim skupom demokrata ovog trenutka u svetu, podnositi izveštaj o onome što smo zajednički postigli u predhodnih godinu ipo dana, i o onome što u budućnosti nameravamo da postignemo u ovoj zemlji zajedno sa našim koalicionim partnerima i zajedno sa građanima naše zemlje. Nesumljivi su rezultati naših napora, oni se vide golim okom i nikakve sinteze, analize i komentari ne mogu da ih izbrišu. Po opštoj oceni vrlo strogih međunarodnih eksperata mi smo zemlja koja je u istoriji najbrže postala član najvažnijih finansijskih i ekonomskih institucija u kojima predhodno nije bila, delimično što je bila iz njih isključena, delimično što su one nastale u predhodnih deset godina. Brže nego ijedna druga zemlja koja se nalazila u tranziciji, mi smo sproveli ekonomske i finansijske reforme i restrukturiranje u temeljima našeg sistema, i ono što je drugim zemljama u istočnoj Evropi bilo potrebno tri do pet godina mi smo uradili u prvih tri do šest meseci. Naš plan reformi, vrlo odvažan, sa poverenjem u to da će naši građani razumeti ono što je neophodno, naš plan reformi je vrlo radikalan i u vrlo doglednoj budućnosti počeće da daje svoje rezultate. Mi, aktivisti Demokratske stranke, imamo poseban razlog da sa ponosom gledamo u godinu koja je iza nas. Naša energija, naše samožrtvovanje, naši lični životi utkani su u svaki pedalj puta koji smo prešli kako zemlja u ovih godinu ipo dana. Nema ni jednoj većeg rezultata gde nije bilo nekog demokrate, ili da vodi ili da pomaže, da bude partner, ali u svakom slučaju da da veliki doprinos. Ja vam ovom prilikom zahvaljujem u ime svih onih desetina i stotina hiljada ljudi koji su zajedno sa nama sve to radili, koji danas nisu ovde.

Mi kao stranka, naravno jer ovo je stranački skup, imamo posebnog razloga da budemo zadovoljni jer postigli smo najveće uspehe u istoriji Demoktratske stranke od 1919. godine kada je osnovana. Od 12 gradonačelnika koje smo imali pre godinu ipo dana na predhodnoj skupštini Demokratske stranke, sada imamo 77. Od 10 predsednika Opštinskih Izvršnih odbora sada imamo 44. Od 137 Opštinskih odbora pre godinu ipo dana sada imamo 178. U izbore smo predhodne godine ušli sa preko 60000 aktivnih članova, sada ih imamo preko 90000. I tu želim da naglasim dve stvari koje su meni važne. Prva je da među ovih novih 30000 dve trećine ima ispod 25 godina i prvi put su članovi neke stranke. Druga stvar koja mi je vrlo važna a mislim i vama je da se neproporcijalno malo u odnosu na ove druge uspehe povećao i broj članova, to znači bili smo vrlo strogi kod primanja članova. Na dva stara člana u ovih godinu dana od petog oktobra do petog oktobra primljen je samo jedan novi član. Znači, DS nije bila mašina za pranje ničijih biografija. Kroz Demokratsku stranku niko nije sakrio svoju prošlost. Ja očekujem od vas predstavnika Opštinskih odbora koji daju poslednju reč kod prijema novih članova, da tako i na dalje ostane. Naš prioritet više nije uvećavanje članstva, naš prioritet je kvalitet članstva, informisanje članstva, motivisanje članstva.

Dragi prijatelji, dugi niz decenija demokratske snage Srbije nisu imale previše razloga za slavlje pa je veliko iskušenje da ova naša Skupština i ovaj moj izveštaj postanu jedan slavljenički događaj. Na tome nam niko ne bi zamerio, i to bi bilo opravdano. Međutim, ja sam siguran da mi vi nećete zameriti što ćemo govoriti o radnim temama, što su od prilike ovo što sam malo pre rekao jedine rečenice koje su posvećene našim rezultatima u kojima se zahvaljujemo ljudima koji su u tome učestvovali i u kojima ostavljamo neki trag za istoriju da ta neka refleksija sa godinu dana razmaka ipak bude neki vid stranačke istorije, stranačke biografije i stranačke samosvesti. Ono što mi sada hoćemo jeste prelazak na dnevne probleme, na dnevni posao. Zbog toga ću samo u nekoliko rečenica sažeti i objektivne faktografske događaje od predhodne Skupštine Demokratske stranke koja je bila pre godinu ipo dana, pre svega da bi ukazao ono što sa stanovišta Predsedništva i mog stanovišta, predstavlja neke rezultate u smislu iskustava, saznanja, pouka i neke putokaze za naše dalje delovanje. Prvi od tih događaja i prvi od tih odluka koje su bile važne vezane su za opšte obrazovanje one velike, široke demokratske koalicije koja je na kraju pobedila na izborima i pobedila petog oktobra. Ja sam ga fomulisao kao stavljanje opšteg nacionalnog interesa iznad stranačkog i ličnog ineresa. Siguran sam da niko ne sumnja i da nije sporno da smo mogli da pobedimo u jednoj nedemokratskoj zemlji, i jednoj od poslednjih loših režima u Evropi i ovom delu sveta, samo kao udružene demokratske snage i sigurno je da je za udruživanje demokratskih snaga bilo potrebno mnogo više nego samo lepa želja. Da je neko morao da žrtvuje, da je neko morao mnogo da radi, da se mnogo trudi da uloži mnogo energije i mnogo strpljenja. To smo bili mi. Mi, demokratka stranka, bili smo stožer svih okupljanja demokratskih snaga u Srbiji proteklih nekoliko godina, bilo da je reč o Koaliciji Zajedno, mnogi od vas se sećaju kako je ona nastala, bilo da je reč o Savezu za promene koji je bio nukleus demokratske opozicije Srbije, bilo da je reč o samoj Demokratskoj Opoziciji Srbije. Svojom integrativnom snagom mi smo je održali i u najtežim trenutcima. Osamnaest stranaka što je neviđeno ne samo u našoj istoriji nego i u istoriji drugih zemalja, osamnaest stranaka uspelo je da prođe kroz teška iskušenja i da postigne zavidne rezultate. Pouka za budućnost, to je recept koji dalje ostaje na snazi. Moramo da delujemo integrativno. Ovoj zemlji još uvek je potrebno jedinstvo svih demokratskih snaga, ova zemlja još nije došla u fazu kada možemo da se razdvajamo ideološki, kada možemo partijske interese i partijske rasprave da stavimo iznad državnih i nacionalnih. Mi još uvek radimo na temeljima za demokratsko uređenje u našoj zemlji. A kada se u našem narodu prave temelji, kada se izliva prva ploča onda se sazove moba. Onda dođu sve komšije, svi prijatelji besplatno. To je znak solidarnosti. Svi rade na tome da bi jedna kuća bila sagrađena.

Naša kuća Srbija je u tom demokratskom institucionalnom smislu u fazi izgradnje. I zbog toga su sve snage koje su konstruktivne, koje žele da pomognu neophodne. Mi ih sve prihvatamo zapostavljajući sve druge razlike, važno je samo jedno, da li želiš nešto da uradiš za svoju zemlju. Ako želiš, ti si naš saradnik, naš prijatelj. Na tom principu smo pobedili pre godinu dana, na tom principu ćemo kao Demokratske stranka i samo na tom principu pobeđivati i u budućnosti.
Drugi važan element koji je bio podjednako važan za uspeh bila je gusta mreža aktivista na terenu. Na prošloj skupštini Demokratske stranke i odmah nakon neposredno posle nje mi smo imali zadatak formiranja te mreže, učvršćivanja te mreže definisali kao projekat milion sigurnih glasova. Uspeli smo ono što u sličnim diktaturama nikada ne polazi za rukom i uspeli smo ono što ni nama u predhodnih deset godina nije pošlo za rukom a to je da na izborima u septembru na svakom biračkom mestu imamo kontrolore. Od maja do septembra mi smo uspostavili mrežu od dvadeset hiljada kontrolora na skoro svom biračkim mestima u Srbiji, i time smo omogućili ne samo pobedu na izborima nego i to da sačuvamo glasove koji su dati. I to je velika prednost Demokratske stranke u odnosu na sve druge organizacije u Srbiji. Ta svest koju smo mi imali još pre sedam ili osam godina da bez rada na terenu, da bez odlaska u narod nema pobede. Bitku ne dobijaju generali, bitku dobijaju pešaci. Dok su drugi pravili planove vi ste pešačili Srbijom i na vašim cipelama može se bolje studirati recept za tu pobedu nego na stotinama stranica koje naučnici pišu. To ostaje kao recept za budućnost, bez kontakta sa narodom, bez pravljenja stranačke organizacije, mi ne možemo da znamo šta ljudi misle. Šest miliona birača uvek je pametnije nego najpametnije rukovodstvo najbolje stranke na svetu. Moramo da slušamo narod da bismo znali šta je ispravno u ovoj zemlji, da to slušanje ne bi bilo samo demagogija mi moramo da imamo aktiviste koji će nam prenositi mišljenja naroda, koji će zajedno sa tim narodom deliti njihovu sudbinu i koji će biti jedan deo nacionalne sudbine ove zemlje kao što smo i mi Demokratska stranka. I zato vas molim da u budućnosti, uvek opšti interes iznad pojedinačnog i taj drugi princip nosite u pamćenju, a to je ako ne znate odgovor na neko pitanje pitajte narod on uvek zna. Ali morate da imate mrežu na terenu koja je u stanju da to pitanje postavi, da taj odgovor razume, da ga pretoči u politički stav i da od tog političkog stava napravi partijsku politiku.

I konačno treći razlog zbog koga smo bili uspešni i koji je važan da ga zabeležimo jeste jasna vizija o ciljevima koje želimo da postignemo. Naročito u kriznim vremenima, danas su manje krizna nego što su bila u ovo vreme prošle godine, važno je da imate jasan plan i jasnu viziju. Možete da pobedite na izborima, možete čak da sačuvate glasove ali u jednoj diktaturi izbori se ne dobijaju za zelenim stolom, izbori se dobijaju na ulici. Na osnovu našeg jasnog plana, jasne strategije i vrlo jasne vizije gde želimo da idemo mi smo uspeli da jednu od najgorih diktatura u Evropi smenimo mirnim sredstvima, jer ništa joj drugo nije preostalo nego da se preda. Ne zato što nije htela da iskoristi silu nego protiv sile koju smo mi organizovali, sile naroda nije bilo nikakve veće sile. Zahvaljujući planu i jasnoj viziji mi smo uspeli ovaj narod da bez prolivene kapi krvi iz jedne diktature uvedemo u jednu demokratiju. Zahvaljujući jasnom planu i čvrstoj viziji mi ovu zemlju možemo iz najveće ekonomske bede u kojoj se jedna evropska zemlja nalazi da uvedemo u oporavak u ekonomski razvoj. Ali, uvek je važna vizija. Uvek morate da pitate gde ja to idem. Ne samo da li brzo trčim, ne da li trošim energiju nego da li znam na koji cilj želim da stignem.

Mi smo stranka koja je još od devedesete godine imala viziju. I bili smo često nepopularni jer ta vizija nije bila proizvod ankete, pitanja šta većina ljudi smatra da treba da bude cilj, nego prizvod pažljivog razmišljanja, odgovornih diskusija i rasprava i čvrstog opredeljenja da za ono što smatramo za ispravno spremni smo da se žrtvujemo. I od jedne manjinske stranke devedesete godine koja je zastupala iste programske stavove koje zastupa i danas mi smo postali faktor vlasti, faktor koji kreira budućnost ove zemlje, zato što smo imali jasnu viziju i zato što smo čvrsto stajali iza svoje vizije. To mora i na dalje da ostane jedna od osobina demokratske stranke. Dame i gospodo, to je otprilike šta sam hteo da kažem o političkoj oceni prethodnih događaja.

Međutim kao stranka koja učestvuje u vlasti, mi na žalost ili na sreću imamo obavezu da na našim partijskim sastancima kao što je ovaj jedan veliki partijski sastanak razgovaramo i o opštijim temama, jer imamo odgovornost za mnogo više nego što je partijska politika. Zbog toga ću u nekoliko rečenica formulisati osnovne trendove u svetu, u našoj zemlji i onda ću reći kako vidim Demokratsku stranku kao faktor i kao učesnika u svim tim događajima a sve u vezi sa ciljevima i strategijom koju mi definišemo za našu zemlju i za našu stranku.

Stabilnost regiona u kome se nalazi naša zemlja predstavlja jedan od uslova i faktora našeg uspeha. Mi smo jako dugo bili izolovani jer smo bili nestabilan region i zbog toga smo trpeli mnoge negativne posledice. Od Mađarske pa dole, do Grčke, uključujući Bosnu i Hercegovinu i delimično Hrvatsku, ali u svakom slučaju Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju, Rumuniju, Bugarsku procentualno ima najmanje investicija u proteklih deset godina. Životni standard stanovništva je daleko lošiji nego u svim drugim evropskim regionima. Perspektiva za razvoj, pre svega infrastrukture, pre svega u oblasti velikih projekata lošija je nego u drugim regionima kojima je neophodan razvoj. Zbog toga mi moramo da kreiramo jednu regionalnu politiku jer interes naše zemlje je da naš region bude prepoznat u svetu kao region stabilnosti. Na žalost, situacija u svetu danas nije naročito sjajna i možemo da kažemo da i u našem regionu nije tako dobra kao što je bila pre godinu dana. Ne samo teroristički napadi na Ameriku, nego i svetska ekonomska recesija koja je bila vidljiva i pre tih napada smanjili su spremnost potencijalnih investitora da rizikuju i postavili su malo strožije kriterijume za garancije koje investitori traže, za uslove koji su potrebni da bi neko uopšte razmišljao da svoj novac uloži u našu zemlju. Mi se ne žalimo na takav razvoj događaja jer na njega ni u kom smislu nismo mogli da utičemo. Mi ga samo konstatujemo, vrlo realistično, kao jedan od limita, kao jedan od ograničenja za politiku koju moramo da vodimo.

Iz tog limita za nas proističu veće i dalje obaveze. Mi moramo, mnogo više nego do sada da se potrudimo da naš region, da naša zemlja potencijalnim investitorima izgledaju stabilno. Pre svega, politički stabilno, da imamo jedan stalni politički cilj a to je da politika nikada više ne bude faktor rizika za poslovanje. Da politika i politički odnosi budu podsticaj. Da oni ljudi koji možda razmišljaju da ekonomska situacija nije sjajna da zbog toga možda ne žele da investiraju, da kažu da, ali imaju jedno odlično političko rukovodstvo koje zna šta hoće, koje drži stvari pod kontrolom i zbog toga ćemo da investiramo jer verujemo u tu politiku. U onoj meri u kojoj ekonomija u svetu ide lošije u toj meri naša politika mora da bude bolja. U onoj meri u kojoj su investicije opreznije u toj meri mi moramo da stvaramo garancije za investicije. I to je zadatak kreiranja javnog mnenja i stvaranja atmosfere u Srbiji i naravno vođenje politike u Srbiji. Moramo da promovišemo našu zemlju, naše proizvode, naše uporedne prednosti, mnogo energičnije nego što smo to činili do sada. Ne smemo da se nadamo da će onaj ko želi da zna ko smo mi već to saznati. U svetu globalne komunikacije imamo jako mnogo mogućnosti da bez napuštanja svoga mesta boravka, preko interneta, preko naših ljudi u inostranstvu, preko putovanja u svet svaki put budemo ambasadori jedne demokratske Srbije u koju vredi investirati. Jako je važno da jedno lice Srbije pokazujemo svetu. Jako je važno da ne ružimo našu zemlju. Jako je važno da svoje probleme rešavamo između sebe da ne pozivamo svet da učestvuje i da bude svedok u rešavanju problema kada ih imamo a svaki normalan narod i sve normalne stranke ih imaju. Ja vas molim da vi kao demokrate vodite računa o tome da u svakoj situaciji promovišete demokratsku Srbiju, Srbiju budućnosti jer ako mi ne verujemo u nju kako će u nju poverovati evropljani, amerikanci, kako će u nju poverovati japanci.

U Bugarskoj reformske vlade su izgubile izbore u međuvremenu i to delimično od strane protivnika koji su nastupali populistički koji su se protivili reformama, delimično od onih koji su tražili sporije reforme. Situacija u Makedoniji se pogoršala. Petog oktobra prošle godine, Makedonija je važila kao uzorna zemlja za rešavanje multietničkih odnosa danas je u njoj ratno stanje sa nesagledivim posledicama. Takođe je i Crna Gora jedna duboko podeljena zemlja. Pre godinu dana je izgledalo da smo demokratske promene u Beogradu su uslov koji će dovesti do toga da se svi drugi problemi reše, danas stvari izgledaju malo komplikovanije. Situacija u Bosni i Hercegovini je daleko od toga da bude stabilna a po međunarodnoj oceni reforme u Hrvatskoj kao susednoj zemlji ne odvijaju se zadovoljavajućom i dovoljom brzinom. Od svih zemalja koje su u našem regionu samo u Mađarskoj možemo reći da je stanje isto ili nešto bolje nego što je bilo pre godinu dana. Kao i u ovom prvom bloku pitanja svetsko ekonomska situacija, tako i ovde, ovo ne kažem da bih tražio neke izgovore ili da bih se žalio to je stanje kakvo jeste, postavlja se pitanje šta mi tu treba da radimo. Kao i u ovom prvom delu naš odgovor je moramo da budemo aktivniji. Moramo da delujemo još više integrativno u regionu moramo kao Vlada Srbije kao Demokratska stranka, kao demokratske snage Srbije da nudimo našim susedima opcije, da im nudimo vidove saradnje, da pokušamo da prevaziđemo tu novu fregmentizaciju Balkana koja se nazire. Jednog trenutka pre godinu ili dve dana izgledalo je kao da Balkan u nekoj fazi integracije, sada se ponovo čini kao da je neka faza stagnacije a mi to treba da sprečimo. Mi treba da budemo motor balkanske integracije. Dovoljno dugo je Srbija bila faktor ne stabilnosti Balkana sada je na Srbiji da bude faktor stabilnosti Balkana. Mi imamo snagu za to. Mi možemo da budemo kičma Balkanske integracije.

Sada mi dozvolite kratak osvrt na stanje u našoj zemlji. Jedan deo teme ima naravno državni status, državni značaj, drugi deo se odnosi na političke odnose, treći na društvenu i ekonomsku situaciju. Kao i pre godinu dana na žalost još uvek su otvorena pitanja statusa Savezne Republike Jugoslavije i statusa Kosova i Metohije.

Pozicija Demokratske stranke, ako i pozicija DOS-a, mislim svih relevantnih snaga u našoj zemlji u oba slučaja je razumna i uravnotežena. Što se tiče budućih odnosa Srbije i Crne Gore, smatramo da reformisana federacija predstavlja dobro rešenje za sve. Pošto je naš cilj regionalna i evropska integracija bilo bi krajnje neobično da na putu ka tom cilju prođemo kroz još jednu fazu dezintegracije, pa da kažemo hajde da se delimo da bi se posle spajali. Ona Lenjinova korak nazad, dva koraka napred nije uverljiva. Mi mislimo ne treba nam korak nazad, umesto toga hajde da idemo tri koraka unapred. Mi predlažemo svima koji žele evropsku integraciju neka taj princip integracije stave u svoje svakodnevno političko delovanje. Neka se ne dele neka se udružuju a naročito sa onima koji neće nikoga da prisiljavaju i ne vrše nikakav pritisak, neće nikim da vladaju a to smo mi danas u Beogradu.

Nije u ovoj zemlji i ovom narodu nikad bilo takve vlade ni na saveznom ni na republičkom nivou, koja je sa toliko tolerantnosti, toliko širokogrudosti nudila opcije za državno rešenje partnerima u Crnoj Gori. Mislim da više od nas ne može ništa da zahteva. Sa druge strane, naravno, važan je sadržaj te savezne države kojoj nije važno da ona postoji pro forma. Mi demokrate očekujemo da ta država ima one funcije koje su neophodne za ispunjavanje evropske integracije. A tu ima dosta funkcija. Ako želimo evropsku integraciju onda moramo da pristanemo da između Srbije i Crne Gore ima bar onoliko zajedništva koliko ima između Francuske i Nemačke. Onaj ko to ne želi neka razmisli gde vidi svoju budućnost. Mi, i to ću nekoliko puta ponoviti, našu zemlju vidimo da 2004. godine bude zvanični kandidat za evropsku zajednicu, da 2010.godine bude ravnopravni član Evropske zajednice. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati bilo da se zovu Milošević, da se zovu Ustavi, da se zovu zakoni, ne postoji ni jedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu. Kao čovek koga drže pod vodom pedeset godina i u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika ne može ništa da ga zaustavi, tako ni Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika a to je Evropa, porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja.

Što se tiče statusa Kosova i Metohije smatramo da su specijalna kolektivna prava srpskog naroda jedino razumno rešenje. Deset godina nas demokratski svet ubeđuje da treba prihvatiti specijalni status albanskog naroda na Kosovu i Metohiji jer nemaju poverenje u vlast u Beogradu. Mi danas kažemo prihvatite specijalni status koji kolektivna prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiji jer nemaju poverenja u vlast u Prištini. Da li neko razuman može da ospori logičnost tog stava. Zbog toga smatramo da bez jednog pravnog sistema koji bi Srbima na Kosovu i Metohiji omogućio da pre svega u zdravstvu, školstvu, policiji i sudstvu imaju svoje institucije da budu vezani za matične institucije u Srbiji bez takvog rešenja mi ne vidimo krajnje rešenje statusa KiM-a. Naravno na tom rešenju ćemo raditi politički i pokušati da što je više moguće sarađujemo i sa međunarodnom zajednicom i sa umerenim snagama među albancima na Kosovu i Metohiji, a nadamo se da ako ih sada nema da će ih u budućnosti biti.

Treći državni problem, saradnja sa Haškim sudom za nas je samo stvar pravne regulative a ne političke odluke. Smatramo da je članstvom u Ujedinjenim Nacijama Srbija preuzela obaveze koje slede iz povelje Ujedinjenih Nacija i organa koje su formirale Ujedinjene Nacije a to je Savet Bezbednosti koji je opet sa svoje strane organizovao sud u Hagu. Za nas to više nije nikakvo političko pitanje, nego pitanje ispunjavanja obaveza. Mi smo stranka i mi smo narod koji traži svoja prava ali za uzvrat, spremni smo da ispunjavamo svoje obaveze koje iz tih prava proističu. Mislim da je to politički zrelo, i mislim da svako treba da se opredeli u ovoj zemlji. Moguće je reći ne trebaju nam ta prava, nećemo da budemo član u svim tim organizacijama, hoćemo da idemo trećim putem. I moguće je reći hoćemo da imamo ta prava i te obaveze. Nije moguće reći da, ali. Nije moguće reći hoćemo da sarađujemo, ali. Nije moguće reći hoćemo reforme, ali. Nije moguće reći loše je stanje u zemljii, ali svi vi koji ste tako radili imate pravo, ali zapravo ne treba ništa da se menja. Ali pitajte Vladu Srbije gde su plate i gde su penzije.

Dakle da se pogledamo u oči i da kažemo, ako hoćemo jedan cilj moramo da hoćemo i sredstva koja vode do tog cilja. Odrastimo jednom i kao narod i kao ljudi prihvatimo cenu za ciljeve koje smo postavili. Ta cena nije strašna, ona je ista za sve narode na celom svetu. Od nas se ne traži ni u reformama, ni u saradnji sa međunarodnim organizacijama ništa što se ne traži od drugih. Ono što se traži više od nas nego od drugih, mi nećemo pristati. Pristaćemo samo na ono što se traži od svih. I od Amerike, i od Engleske i od Francuske.

Dame i gospodo naravno, ovo su komplikovani problemi ali jednostavni u odnosu na probleme koje imamo u samoj našoj zemlji, u organizaciji našeg društva i ekonomije. Mi smo zemlja koja je u ovih predhodnih dvanaest godina propadala po svim merilima i koja je po svim tim merilima naročito ekonomskim, među najlošijim zemljama kotiranim na zemaljskoj kugli. Pri tom, u proteklih dvanaest godina nalazeći se na mestu gde se nalazimo u kojoj je bilo vrlo povoljno i politički i geografski, propustili smo neke sjajne šanse koje su drugi narodi i druge zemlje iskoristili i oni su danas naši konkurenti na svetskom tržištu. Najpre, propustili smo onaj veliki investicioni talas koji je usledio nakon pada berlinskog zida, nakon toga što je mnogo zemalja koje su se nalazile iza gvozdene zavese su se odjednom otvorile prema investitorima. Invsetitori koji nisu imali iskustvo sa tim situacijama pohrlili su i u Rusiju i u Kinu i u Poljsku i u sve te druge zemlje hiljade milijarde dolara je uloženo je u te dve tri godine, mi nismo bili među tim zemljama u koje su te investicije dolazile. Mi smo bili među zemljama iz kojih su investicije odlazile. Mi smo bili zemlja u kojoj je kroz hiperinflaciju, kroz razne vidove mahinacija, novac, nacionalno bogatstvo, lično bogatstvo odlazio kanalima u inostranstvo. Ta investiciona euforija se više nikada neće ponoviti. Mi danas moramo za svaki dolar za svaki milion dolara da se borimo. Moramo zaista, svakog investitora pojedinačno da ubedimo da mi baš zaslužujemo tu investiciju i da će dolar uložen kod nas doneti više nego dolar uložen u neku drugu zemlju.

Drugi trend koji je sredinom prošle decenije protutnjao svetom, bio je trend informatičkih tehnologija, kompjuterske industije. Ceo svet je bio u tom zanosu, mi smo i njega propustili. Nismo uspeli da modernizujemo strukture našeg društva što su druge zemlje uradile. Jedini način u kome smo učestvovali u toj najnovijoj industrijskoj revoluciji, a to je informatička revolucija bilo je tako što su stotine naših najtalentovanih mladih ljudi u toj industriji radili ali u drugim zemljama u svetu, ne kod nas. To je bio dvostruki gubitak. Ne samo da ta tehnologija nije došla kod nas u zemlju nego su naši stručnjaci otišli iz naše zemlje. I konačno treće je što smo propustili bila je jedna relativno dobra ekonomska situacija i predhodne dve ili tri godine posle azijske ekonomske krize i kraha valute ruske. Došlo je bilo do oporavka privrede svetske, i došlo je do jedne relaksacije na investicionim tržištima. To se sada završilo definitivno, bombaškim napadima na Vašington i Njujork, berze su pale i sada je jako teško ponovo pokrenuti taj točak. Mi smo propustili priliku da u poslednjih nekoliko meseci, a to je' 98,'99 i delimično 2000. godina učestvujemo u deljenju tog kolača.

Sad smo tu gde jesmo, sa nacionalnim dohotkom od 1150 dolara po glavi stanovnika, što je otprilike nacionalni dohodak jedne Afričke zemlje i to jedne ne baš preterano razvijene zemlje u kojoj ima više peska nego nafte, i u kojoj ima više beduina nego inženjera. Tu smo gde smo, to je mera i naše javne potrošnje, to je i mera našeg standarda. Protivurečnost je u tome što smo mi formirali svest evropskog naroda, mi imamo svest o standardima javnih i drugih sistema javnih servisa koji su na evropskom nivou i imamo pravo na to. Bilo bi loše da imamo afrički standard i svest koja je adekvatna tom standardu. Mi imamo materijalni standard koji je na nivou vrlo nerazvijene zemlje, imamo u mentalitetu vrednosti, ciljeve i sandardne koji su srednjeevropski standardi. Mi želimo dobro školstvo, mi želimo dobro zdravstvo, mi želimo stabilan penzioni sistem, mi želimo da ljudi koji rade da od svoje plate mogu pristojno da žive, to mi sve želimo i to je odlično jer to je onaj magnet koji nas vuče napred. To je naša vizija, ali moramo da budemo svesni, u datom trenutku koje su realne mogućnosti.

Mi se i kao Vlada Srbije i kao narod nalazio na jednom vrlo uskom putu kroz Scilu i Haribdu. Scila to je jako loše stanje naše ekonomije koja nije u stanju da proizvede veći nacionalni proizvod, a haribda to su veliki socijalni izdaci ostarelog stanovništva sa milion i trista hijada penzionera, veći broj nego aktivno radnog efektivno zaposlenog stanovništva sa ogromnim brojem izbeglica i sa ogromom upropašćenom infrastrukturom saobraćajnom, energetskom, stambenom što iziskuje ogromne neprofitne investicije. Na tom tankom, uskom putu mi moramo da napredujemo. Zbog toga je važno da se ljudima u Srbiji da im se objasni da reforme koje mi sprovodimo ne mogu odmah da donesu rezultate. Ne možete da zasejete i da, gladni ste znam i zasejali ste i za petnaest minuta biste hteli da požanjete, da ispečete hleb da date deci. Ali na žalost, priroda ima svoju logiku. Morate da sačekate. Mi smo sada u fazi oranja i fazi sejanja, imamo šta da zasejemo, znamo šta da zasejemo. Imamo ljude koji umeju da vode taj posao, ali trebaće nam isvesno strpljenje, izvesno vreme da počnemo da žanjemo. Ako krenemo da vadimo to seme iz zemlje i da ga delimo međusobno nikada neće biti žetve. Ima nekih koji bi to hteli. Ima nekih koji kažu, daj da ponovo malo štampamo para, dosta nam je bilo te finansijske discipline, možda je bolje bilo za vreme Miloševića jer kada god smo malo krenuli ka Beogradu uvek su nam naštampali i dali nije važno što je zemlja tonula, važno je da smo mi tog dana mogli da podelimo te plate. Mi danas praktično saniramo posledice tog stanja koje je našu zemlju dovelo na rub ekonomskog opstanka. Ne u ekonomsku krizu, nego do toga da ekonomija zastane i da kažemo mi smo možda jedina zemlja u ovom delu zemaljske kugle bez ekonomije. Srećom to se neće desiti i mi smo odlučni u sprovođenju tih reformi.

Naši prioriteti u sprovođenju reformi su jasni. Najpre uspostaviti političke, zakonske i institucionalne uslove koji će omogućiti normalno poslovanje, koja će našu zemlju učiniti privlačnom za investicije. U te zadatke spada očuvanje političke stabilnosti i o tome mi stalno govorimo i ja stalno govorim - nije stvar u ljubavi ili neslaganju unutar DOS-a. Stvar je u tome da smo mi u jednoj zajedničkoj misiji koja nije obavljena. A ta misija je pokazati svetu da je Srbija stabilna zemlja i da u Srbiji ekonomija ne zavisi od politike. Tek tada ćemo mi moći da se svađamo i da jedni drugima svašta govorimo preko novina, jer ljudi koji se bave biznisom to neće čitati. Oni će čitati one stranice koje su izveštaj sa stanja beogradske berze, izveštaj sa stanja naše ekonomije i njih neće interesovati da li je ova ili ona Vlada.
Danas to na žalost nije slučaj. Danas poslovni ljudi, najpre čitaju onu stranicu gde se daju izveštaji iz stranačkog života i to im služi kao barometar da li će ova zemlja ubrzo postati zemlja za normalno poslovanje. I zato je svako talasanje političko danas nacionalno neodgovorno, a naročito ako se neko pozivajući se na neku nacionalnu odgovornost talasa u našoj zemlji to je pomalo i protivrečno.

Ono što smo mi kao Vlada koja je jednim delom zasnovana, naravno, na energiji i demokratske stranke i našim i idejama do sada u ovim reformama pokušali da uradimo jeste najpre uvođenje reda u finansijski deo jer je on najvažniji, jer novac je kao krv u jednom organizmu, ako je novac bolestan ne može organizam da bude zdrav. Na novcu se uvek očitava zdravlje ekonomije. Mi smo uspeli najpre, da stabilizujemo dinar tako što nismo štampali novac. Nismo štampali novac zato što smo jedan realističan budžet utvrdili. Taj budžet je realističan, zato sto je restriktivan, na žalost, zbog onoga što sam malopre rekao, taj budžet je vrlo tesan i ne ostavlja nikakav manevarski prostor za neke specijalne želje. Liberalizovali smo cene, jer kroz lažne cene se takođe unosi nered u ekonomiju. Na žalost, to je dovelo do situacije da su cene nekih proizvoda koje su bile depresirane skoro deset godina, kada su postale realne, postale za mnoge stanovnike veoma skupe. Međutim i oni koji proizvode te proizvode su stanovnici naše zemlje, nisu oni sa Marsa došli. Taj seljak koji dobije za svoju pšenicu realne dinare, taj čovek za svoje proizvedene cipele ili za svoju košulju dobije svoje realne dinare i on je stanovnik ove zemlje. Taj čovek koji za proizvedenu struju dobije platu da od nje može da nahrani svoju porodicu i on je stanovnik ove zemlje. Ne možemo gledati situaciju samo iz jednog ugla iz ugla potrošača mi smo istovremeno i proizvođači i potrošači i tu mora da bude postavljen jedan realan odnos, jedan realan balans, jedna realna ravnoteža. Mislim da smo u velikom delu u tome uspeli. Petog oktobra prošle godine prosečna plata u Srbiji je bila 80 maraka, danas je prosečna plata u Srbiji 204 marke. Ako neko kaže ali, mnogo skuplje su neke stvari, tačno, ne toliko koliko se priča, znači realno od petog oktobra prošle godine do danas, realni rast plata u odnosu na rast troškova života 20%. Znači, danas se skromnih 20% prosečno živi bolje nego petog oktobra prošle godine to je jedna vest. A druga vest je da sa tih prosečnih 200 maraka stavljate u ekonomski promet skoro tri puta veću količinu novca koja ide u delove privede. Koja onome koji proizvodi daje mogućnost da ponovo proizvodi. Koja prvi put posle deset godina daje šansu da neke delove propale infrastrukture obnovimo. Za vas koji ste išli ibarskom magistralom primetili ste, da li je u proteklih deset godina ikada ta magistrala na taj način popravljana i rehabilitovana kao sada ovih šest meseci, nikada. Iz neverovato skromnog budžeta, zahvaljujući ne oporezivanju, nego zahvaljujući suzbijanju sive ekonomije mi smo uspeli da tri izdatka koja nisu bila planirna da finansiramo, a to je oko tri milijarde za remont elektroprivrede, oko tri do četiri milijarde za puteve, oko pet do šest milijardi za otkup pšenice i poslednje rate se ovih dana isplaćuju. Prvi put posle deset godina nije štampan novac ni za jedan od tih poslova i prvi put se posle deset godina na vreme izmiruju obaveze. A da ne kažem da prvi put posle deset godina penzije sižu na vreme, dečiji dodaci stižu na vreme, prvi put posle deset godina je školska godina počela na vreme, prvi put posle deset godina nastavnici imaju u proseku više plate nego što ih imaju u privredi jer oni su bili žrtva ovih proteklih deset godina. Znači, ako bismo želeli da uz sve ove teškoće o kojima govorimo da pomenemo i neke rezultate mogli bismo da nabrajamo i da ne kažem da sada posejali smo pa ćemo čekati par meseci da poraste pa da požanjemo, žanjemo i sada ne dovoljno, ne toliko, kolika nam je glad jer nam je glad zasnovana na desetogodišnjem gladovanju, ali ipak više nego što je to bilo proteklih deset godina u smislu jednog zdravog ekonomskog razvoja koji je postavljen na čvrstim temeljima.

Ovo su stvari koje aktivisti Demokratske stranke treba da govore ljudima, da razgovaraju sa ljudima o tome, jer psihologija je jedan vrlo važan element ekonomije. Ima jedna rečenica koju sam zapamtio od jednog od najvećih industijalaca u svetu Forda, osnivača automobilske industije, on je rekao ako veruješ da ćes uspeti i ako veruješ da nećeš uspeti oba puta si u pravu, jer tvoja vera je faktor tvog uspeha. Ako naš narod ne veruje da idemo napred, ako ljudi kažu sve je isto, ako ljudi kažu možda je ranije bilo bolje jer nije važno što je bila inflacija, nije važno što taj novac koji smo dobili brzo obezvređen, ali smo bar dobijali šakama, bar nam nisu tražili da vraćamo kredite, bar nas nisu pitali za biznis planove i za cenu našeg proizvoda i za prezaposlenost u našim preduzećima. Ako to ljudi kažu, to nije dobra odskočna daska za one skokove koje mi želimo da postignemo. Ljudi moraju da veruju u Srbiju i ono što im mi nudimo je da veruju u Srbiju u sebe. Mi im ne tražimo da veruju u nas, neka veruju u sebe, ali moraju u tom razvoju da vide svoje mesto i da urade nešto za sebe. Za sebe i za svoje porodice i dosta se pozitivnih stvari dešava i u dosta pozitivnih procesa ljudi mogu da učestvuju.

Još iz daleka se nije to desilo da su reforme i ta energija koja postoji na vrhu da je ona prosleđena po vertikali do poslednjih ćelija našeg društva. Još uvek ima tih malih niša, tih malih oaza gde ljudi misle da daljinskim upravljačem upravljaju svojim životima, gde misle da su navijači i gledaoci a ustvari su na terenu. I gde ne vide da su u prilici da postignu pogodak, nego misle da to treba neko drugi da uradi. Mislim da im treba objasniti gde je njihovo mesto u ovom jednom velikom nacionalnom poslu a to je uvođenje Srbije u 21. vek. I vrlo je važno da dok institucije ne profuncionišu, institucije koje će onda same po sebi vući ljude napred, da postoji ta jedna politička energija. I vrlo je važno da vi kao stranka najviše energije u Srbiji, da svakoga dana ubrzavate svoje sugrađane. I da im kažete, možda ne postoje neka institucionalna rešenja, možda ne postoji neko pravilo, ali ajde da rešimo problem, ajde važno je da rešimo problem koji imaš da se udružimo, da sednemo da razgovaramo, da nađemo rešenje, da rešimo problem nemoj da čekaš da ti dođe rešenje iz Beograda. Nemoj da čekaš da ti neko drugi reši problem, ako mi možemo da ga rešimo. Tu ja vidim jedan veliki deficit u proteklih godinu dana, mislim da smo mogli mnogo šire delove društva da aktivno uključimo u proces reformi nego što smo to učinili.

Naravno, tu je važna uloga i sindikata. I mislim da i mi kao stranka, treba jasnije da definišemo svoj odnos prema sindikatima i našu sindikalnu politiku. To nije lako, zato što u zemlji gde imate milion realno nezaposlenih, jako je teško imati sindikat. Sindikat imate u zemljama gde praktično imate investicije i kapital i onda branite interese u odnosu na investitore i kapitaliste. U zemlji gde nemate ni investicija ni kapitala, gde imate samo radnike, u principu lako je braniti njihove interese, ali kako da ubedite nekog investitora da dođe. Tako da mislim da uloga sindikata u našoj zemlji mora da bude prilično precizno definisana i da se razlikuje od uloge sindikata u normalnim zemljama. U normalnim zemljama, sindikati deluju kao grupe za pritisak koje pokušavaju da svojom organizacijom, da svojoj snagom, svojim argumentima izdejstvuju da jedan veći deo profita bude podeljen radnoj snazi, a malo manje da ode onima koji imaju novac i tehnologiju. U našoj zemlji se radi o tome da napravimo koncept povećanja produktivnosti i atraktivnosti naše zemlje za investicije. U našoj zemlji nema investicija, mi nemamo partnera sa kojim ćemo da razgovaramo o profitu jer u našoj zemlji nema profita. I sindikati kad traže pare oni traže od Vlade, oni ne traže od poslodavaca. Čak i oni u “Kolubari” ne idu svom direktoru nego idu Ministru za finansije. Nije on njihov direktor. Oni imaju svog direktora u svom preduzeću, ali to je problem možda malo i mentalni, možda malo i politički. Mi moramo da radimo na tome da stvorimo institucije u ovoj zemlji koje su adekvatne okolnostima koje postoje u ovoj zemlji. Ne da imamo sindikat koji je vanvremenski ili koji je pravljen po modelu Nemačke ili Francuske. Moramo da imamo pravi sindikat koji će da pomogne da tih milion ljudi nađu posao. A tih milion ljudi će naći posao ako naša zemlja bude privlačna za poslovanje, za nova preduzeća, za nove investicije. I mi treba da sarađujemo sa sindikatima, da im pomognemo u ovoj fazi da pronađu svoj identitet, jer nema jedne uravnotežene i normalne ekonomske politike bez odbrane radničkih prava i bez sindikata kao organizacija koja ta prava brane. Ako bi morao u jednoj rečenici, na kraju, da formulišem cilj i razvojni prioritet naše zemlje, ja bih rekao da bih voleo da naša zemlja bude zemlja sa najkvalifikovanijom radnom snagom i najboljom organizacijom u regionu. Sa radnom snagom svetskih kvaliteta, kao što imamo košarku, odbojku. Ne kao sa radnom snagom u fudbalu. Ne da otaljavaju svoj posao, ne da bude 4:1 sa bilo kim. Da bude 4:1 ali za nas. Da budemo regionalni lider, da se zna da je znanje, da je tehnologija, da su ideje, da je to u Beogradu. I kao što je nekad to mi je premijer Mađarske rekao: ”Mi kada smo hteli da vidimo šta je moda u Parizu dolazili smo u Beograd, 50 godina”. Mi želimo da se to vreme vrati. Da kad neko bude hteo da vidi koji su to najnoviji softweri, programi, koji su to najbolji proizvodi, koje su to najkvalitetnije usluge, najbolji menadžment da dolazi u Srbiju, u Novi Sad, Beograd i Niš.

Naš cilj je da pamet bude naš najveći razvojni potencijal. Naš cilj nije da mišići i izvor sirovina bude naša glavna privredna snaga. U ovom razvojnom projektu vidim posebnu ulogu Demokratske stranke i u suštini to je ta nova uloga Demokratske stranke u razvojnom pojektu na novi način definisanom za Srbiju. Mi smo u proteklih 10 godina imali zadatke koji su pristizali iz realne situacije. I formirali smo i stranačku organizaciju i stranačku politiku u skladu sa tim prioritetima koje smo zatekli. A to je bilo, demokratizovati sistem, uvesti parlamentarnu demokratiju, učvrstiti institucije nezavisne javnosti, boriti se protiv diktature mirnim sredstvima. I to je bio jedan deo istorije Demokratske stranke u tih 10 godina.

Sada su pred nama drugi zadaci i sada treba delimično da redizajniramo, redefinišemo i samu Demokratsku stranku. DS je, podsetiću vas, prošla tri faze kroz taj desetogodišnji razvoj. Prva faza je bila želja da se narodu ponudi nešto, ideja, projekat ili program. I to smo 1991. i 1992. godine, cela stranka je radila na tome. Angažovali smo ljude sa Ekonomskih instituta, sa fakulteta. I bili smo možda u to vreme u Evropi jedna od stranaka sa najviše programskih uređenja za najviše pitanja. Od ekologije ili populacione politike do nacionalnog i državnog pitanja. Mislim da je trebalo prilično snage da se jedan paket naših programskih rešenja nosi sa sobom. To je bila prva faza i ona je bila primerena stadijumu u kome se naše društvo i naša organizacija nalazila. Mi smo tada videli stranku kao neko ko daje odgovore, kao neki politički institut, da tako kažem. Malo više institut a malo manje politički. Narod treba sa čita te odgovore i da se opredeli i da glasa za našu stranku i da primenimo ta rešenja. Očigledno to nije baš najbolje fundcionisalo. Onda smo prešli u drugu fazu. A to je da biračima i građanim pristupimo kao izvoru informacija. Onda smo otkrili i ankete, počeli smo da ispitujemo javno mnenje. Počeli smo da prikupljamo i da se interesujemo šta to narod hoće, zašto narod neće ove dobre programe nego hoće neke loše programe. I tako smo krenuli u razvoj stranačke organizacije, mreže i infrastrukture. I time smo, zaista, postali prvi put prava stranka. To se desilo oko 1993-1994 godine, i to se dešavalo sve do 1999. godine. Međutim ni to nije bilo dovoljno, ne mogu da kažem da je to bio loš model, mislim da je to bio dobar model i da u njemu ima elemenata koje treba sačuvati i u budućnosti. Ali smo onda nekako spontano ušli u taj treći model, a to je da su građani zapravo učesnici. Da je stranka jedna organizacija infrastruktura koja stoji na raspolaganju, naravno, članovima stranke ali i svima onima koji žele neke ciljeve lokalno da postignu a treba im neka organizacija. Pa svako onaj koji želi da nešto postigne on kaže, hajde da vidim da ne bi pravio sam stranku, evo tu je Demokratska stranka, tu su ljudi koje ću zainteresovati. Pa zajedno sa njima ću postići neki svoj cilj, realizovati neku svoju potrebu, pa će za neki drugi cilj ili za neku drugu potrebu napraviti se neka druga kombinacija ljudi. Znači jedna stranka kao servis. Mislim da smo danas na dobrom putu da i taj treći model usavršimo i razvijemo. Da građane, birače, aktiviste tretiramo kao deo političkog procesa. Ne kao izvor informacija, ne kao čitaoce naših programa i slušaoce naših govora, nego kao učesnike u političkom procesu od kojih zavisi naš zajednički život i naša zajednička sudbina. Ako taj pristup dosledno sprovedemo imaćemo onu prednost koju smo imali uvek u odnosu na druge stranke, jer to što smo mi radili i 1992. i posle 1994. i 1999. to su drugi sa određenim zaostatkom u vremenu takođe radili. Ako se setite kako su izgledale kampanje pre nego što smo mi organizovali prvu profesionalnu kampanju. Pa kako su posle izgledale kampanje drugih stranaka posle toga. Videćete u kom smislu je ono što smo mi radili bilo uzor za druge stranke. Ovoga puta imamo ponovo priliku da prednjačimo, ali ovo je jedan vrlo težak posao jer podrazumeva da ste stalno na usluzi, na raspolaganju,, da uvažite vaše sugrađane, da shvatite da su oni taj subjekt političkog života u istoj meri kao i vi. A ne da su oni neko ko treba s vremena na vreme da digne dva prsta ili da zaokruži vaše ime na glasačkom listiću.

Zbog toga mislim da na današnjoj skupštini, pre svega, na sutrašnjoj raspravi treba da stavimo akcenat na dve stvari. Prvo da Demokratska stranka sve više postane politička infrastruktura za ideje i energiju neograničeno mnogo pojedinaca. I da treba izgraditi stranačke strukture na lokalu koji omogućavaju ispunjavanje takve funcije. I drugo, programski, Demokratska stranka treba da bude motor modernizacije našeg društva, tako što će podizati stepen znanja, kvlifikacija, stručnosti, pouzdanosti, kao stranka u celini, ali i na svakom pojedinačnom poslu na kome je neki njen član angažovan. Siguran sam da u našoj stranci postoje veliki uspesi, jer najteži deo posla je iza nas, u nekom smislu rizikovanja, u nekom smislu spoljnih ograničavajućih uslova. Jedino ograničenje koje imamo to je sada u nama samima. A gledajući ljude, gledajući vas, gledajući moje kolege, ja vidim jedan čudan spoj, vidim jedno veliko iskustvo, iskustvo stogodišnjaka. Mi smo za ovih 10 godina toliko preživeli koliko u drugim normalnim zemljama ljudi u politici za 100 godina ne prožive. Ali na drugoj strani vidim jedan mladalački elan. Vidim to kao da smo na početku. Vidim kao da nikome od nas nije dosta posle ovih 10 godina, što je vrlo neobično, ali pretpostavljam da je deo ne samo našeg mentaliteta kao naroda, te naše vitalnosti nego i našeg stranačkog mentaliteta. Mi smo jedna, zapravo, vrlo mlada stranka.

Na kraju želim da kažem nešto što mi zaista leži na srcu. Jedan od naših velikih uspeha ovih 10 godina što smo postigli da članstvo u Demokratskoj stranci bude privilegija. Da ne bude nešto obično, nešto što se uz put postigne. Nego zaista biti član Demokratske stranke to nešto znači. Ma šta drugi ljudi kažu, pogotovu konkurenti, i oni znaju, biti sa demokratama znači biti sa najboljima.

Ja želim da tako i ostane i hvala vam.