Govori dr Zorana Đinđića na sednici Skupštine grada Beograda
Datum: 
14.07.1997
Period: 
Gradonačelnik 1997.

Osma sednica Skupština grada Beograda, 15, 16, 17 i 18.7.1997.

Dame i gospodo, narodni odbornici, ja sam imao nameru da počnem ovo moje izlaganje sa jednom narodnom šalom: Tresla se gora, rodio se miš. Posle skoro šest sati rasprave nisam čuo ništa što bih mogao da zabeležim na jedan list papira kao jednu stvarnu, stručnu primedbu ili čak koliko-toliko dobronamernu ideju kako bi ova gradska vlast mogla bolje da funkcioniše nego što to inače čini.

Naravno, neću čitavo ovo svoje izlaganje posvetiti ovom poslednjem delu. Dužan sam samo da dam jedno objašnjenje i zbog vas koji možda niste upućeni u način na koji je konstituisana ova koaliciona vlast, a i zbog javnosti koja to prati.

Nije tačno da ne postoji ni jedan dokument koji uređuje odnose između SPO-a i Demokratske stranke. Nije tačno da mesto predsednika Skupštine, da ono predstavlja poklon ulice. Nije tačno da su odbornici Srpskog pokreta obnove izabrali predsednika Skupštine. Nije tačno da se radi o nekom moralnom činu. Nije tačno da se radi o nekom humanizmu.

Tačno je to da je na dan konstituisanja ove Skupštine 20 i nekog februara, da sam ja deset minuta pre nego što sam sišao u ovu salu da bih prisustvovao tom konstituisanju, potpisao jedan vrlo precizan papir kojim je konstituisana vlast u ovom gradu, koji mi je bez mogućnosti bilo kakve intervencije kao ultimatum stavljen na sto. U njemu su podeljene sve funkcije u ovom gradu i rečeno mi je – ili uzmi levu stranu, ili uzmi desnu stranu. Na levoj strani je bilo mesto predsednika Skupštine, a na desnoj su bila neka druga mesta, koja su po svojoj težini bila mnogo važnija za funkcionisanje grada i za obavljanje poslova u gradu nego što je mesto predsednika Skupštine.

Ja sam samo zbog obaveze, pre svega moralne obaveze, zbog eventualne blamaže koja bi nastupila ako bismo se spustili ovde i rekli, nakon što smo tri meseca govorili: Biće gradonačelnik taj i taj, jedini predsednik jedne stranke iz Koalicije koje je odbornik. Da je neki drugi predsednik stranke iz Koalicije bio odbornik, onda bi smo sigurno razmatrali tu ideju da on bude predsednik Skupštine. Ali ta prirodna činjenica da predsednik stranke u Koaliciji, koji je jedini odbornik bude predsednik Skupštine, bila je merodavna prilikom moje odluke i odlike mojih saradnika da ipak prihvatimo to što ne bih mogao nazvati koalicionom ponudom, ali u svakom slučaju koalicionim ugovorom.

Na osnovu tog ugovora funkcioniše ova vlast i u njoj da ima mesta za neki politički moral, zaista nema mesta. Radi se o jednoj političkoj činjenici koju ja prihvatam. Radi se o činjenici koju ja prihvatam i ne mislim da je moguće sada menjati nešto u tom koalicionom paketu, delić po delić. Možemo da ga promenimo tako što ćemo obrnuti redosled i ja sam u jednom trenutku to ponudio. I rekao sam: ako je sporno mesto gradonačelnika Beograda sa stanovišta Koalicije, ja sam spreman i Demokratska stranka je spremna da se vratimo na taj dan konstituisanja, da vratimo film unazad i da okrenemo tu levu i desnu stranu i to bi opet bila jedna koalicija, ali bi podela bila drugačija.

To je jedini racionalni pristup politici. Mi funkcionišemo kao jedna koaliciona vlast i sva patetika koja se ovde čula, pre svega sa leve i sa desne strane, ona nije umesna. Politika je suviše ozbiljna stvar da bismo ukupnu politiku vodili na patetičan način.

Ovu inicijativu za smenu predsednika Skupštine grada podnela je jedna odbornička grupa. Ona je legitimna, naravno. Ja sam hteo da je stavim na dnevni red odmah. Ne znam zašto je trebalo četiri dana da bismo o njoj raspravljali. Nije tačno da je postojala nervoza na početku. Naprotiv, ja sam nervozan jer svi zajedno gubimo vreme. Mi smo danas jedan ceo radni dan izgubili slušajući nešto što zaista ne zaslužuje da bude slušano. Ali, i to je demokratija.

Želim da nešto načelno kažem. Ovo je prilika da se nešto načelno kaže o načinu na koji mi radimo, na koji se odnosimo jedni prema drugima i na koji ova Skupština sto i nekoliko dana funkcioniše. Želim nešto načelno o tome šta mislim o Srpskoj radikalnoj stranci, o njenoj ulozi u svemu ovome, i s druge strane, da kažem nešto o inicijativi na osnovu onoga što je u tekstu predloga rečeno i na osnovu onoga što su odbornici leve koalicije danas rekli.

Što se Srpske radikalne stranke tiče, tu neću zaista mnogo da govorim. Pokušaću da se ograničim na tri ili četiri rečenice, koristeći autoritet iz istorije i iz literature jer to nije politički fenomen. Srpska radikalna stranka je mentalitetski fenomen. Ona je jedan ozbiljan problem našeg društva. Ona nije politički problem. Najmanje je politički fenomen.

Gospodin Jovan Dučić, veliki naš pisac, govoreći jednom o hrvatskim političarima između dva rata, koji su se na sličan destruktivan način ponašali kao što se sada Srpska radikalna stranka ponaša, rekao je: Ti hrvatski političari su vrlo opasni za državu, ne zato što se ničega ne plaše, jer su oni kukavice, nego zato što se ničega ne stide. Oni nivo javnog i političkog života spuštaju na takvu dubinu da pristojni ljudi iz te politike beže. I onda ćete imati politiku na najnižem mogućem civilizacijskom nivou, gde se razlika, granica između časti i beščašća, između istine i laži, između činjenica i klevete, između onoga što je sramotno i onoga što je pristojno u potpunosti briše, onda ste do grla u blatu i onda kažu: Dođite da raspravljamo. Dođite da diskutujemo na našem terenu – u blatu do grla.

To je Srpska radikalna stranka na našoj političkoj sceni, u našoj istoriji, u našoj sudbini, ona nije politički protivnik ni meni, ni bilo kom od ljudi koji se pristojno bave politikom. Ona je virus. Kao što za jedan organizam virus nije protivnik, tako i Srpska radikalna stranka nije politički protivnik, ali je problem, ali je bolest.

Kada kažu, a to im je jedan od glavnih argumenata, da ja radim za strane službe, da sam lopov, kriminalac, da su mi roditelji druge nacionalne pripadnosti i ne znam šta sve oni kažu, uglavnom, to je glavno – strane zastave, strane obaveštajne službe, izdaja, ja onda kažem: zemlja u kojoj postoji Srpska radikalna stranka, čist luksuz je da bilo koji neprijatelj uloži bilo koji dinar za razbijanje te zemlje. Dok je Srpske radikalne stranke sa ovom snagom u Srbiji, svi neprijatelji Srbije mogu mirno da spavaju. I oni to i čine. Dovoljno im je da imaju Šešelja, da imaju ove ovde momke. Oni umesto njih obavljaju sve poslove destrukcije tradicije, pristojnosti, poštovanja, nivoa kulture, svega onoga što jednu zajednicu drži na okupu.

To je sve što o njima mogu da kažem. Ni sada, ni ranije, ni kasnije ništa više, na žalost, i ništa konkretnije.

Što se tiče inicijative Socijalističke partije Srbije, u ovim nastupima je bilo nekoliko konkretnih primedbi, sigurno da među njima ima i umesnih. Međutim, dame i gospodo, vi ste podneli inicijativu sa tekstom koji ste valjda promislili, napisali i u kome se nalazi samo jedna primedba. Ona je u dva dela sastavljena. Jedan deo je da je predsednik Skupštine grada provodio više vremena u inostranstvu primajući tamo instrukcije kako da nanese štetu Srbiji, nego što je radio u interesu Beograda i njegovih građana. I druga primedba da je, tražeći pomoć i skupljajući tamo đubre inostrano, uvredio i osramotio Beograd i njegove stanovnike.

Dame i gospodo, ta tuđa ruka koja neće upravljati Srbijom. Da se vratimo na to, nemojte da pričate o ideologizovanju, o politizovanju, ovo ste vi napisali. Pedeset godina doveli ste tuđu ruku, čoveka koji ni ime ni prezime nije imao. Nadimak je imao. Niste znali iz koje je zemlje došao, čijim je parama došao. Dok nije umro držali ste ga kao malo vode na dlanu. Pedeset godina ste jaram tuđe ideologije, tuđe simbole koje su poništavali sve ono što je bilo vredno u našoj tradiciji, obožavali ste kao da ste sekta. I sada biste ga obožavali, ali se skrivate, mislite da je bolje da iza nekog paravana, malo šireg, skrivate svoje namere. Vi govorite o nekoj tuđoj ruci.

Da li ste svesni moralnog prava koje stoji iza ove rečenice, da li ste svesni praznine koja zvoni kada govorite o nacionalnom interesu i kada govorite o tome da neće nama stranci, da neće nama tuđini?

Napravili ste mu spomenik, piramidu ste mu napravili usred grada, umesto da bude sahranjen na groblju kao svi normalni ljudi. On jedini nije sahranjen na groblju. Stranac sa nadimkom, on i dalje predstavlja zaštitni znak vaše ideologije i vaši šefovi se najviše naljute kada ga neko napadne. I kada budu gledali izveštaj sa ove sednice, najviše će ih naljutiti to što sada ja kažem, a neće ih naljutiti ništa drugo ni o socijalizmu, ni o socijalnim problemima, ni o standardu građana.

Naravno, o istupima konkretnim bilo je i nečeg konkretnog. Nije bilo samo ovog ideološkog kao u samom predlogu. Najinteresantnije je bilo ono što je odbornik Milosavljević, predsednik opštine rekao da je Beograd klinički mrtav grad i da zapravo ono što mi sada radimo jeste održavanje jednog klinički mrtvog grada. Pitanje je šta smo mi uradili u ovih sto i nekoliko dana da oživimo taj mrtav grad. Vi ste na to sve sami odgovorili i rekli ste: nemojte samo da nam kažete kakve ste kase zatekli, nego nam recite šta ste uradili.

Ima nešto u devetnaestom veku, znate, bio je jedan metafizičar, koji nije verovao u matematiku i koji je postavljao pitanje profesorima, otprilike: Recite mi koliko je dva i dva, samo nemojte da mi kažete da je četiri. Sve drugo kažite, ali pod uslovom da mi ne kažete da četiri, ja ću prihvatiti vaš odgovor.

Naravno, dame i gospodo socijalisti, pogledajte kako izgleda sudbina ove zemlje i ovoga grada u periodu od poslednjih pedeset godina, naročito u poslednjih deset godina, pa ćemo da vidimo šta je moguće uraditi i kojom brzinom je moguće uraditi.

Da krenemo od najtužnije stvari – groblja beogradska. Ako bismo projektovali sadašnji razvoj tog sistema, za mesec dana ne bismo imali gde da sahranjujemo građane. U parkovima bismo ih sahranjivali. Napraviti nova groblja, nije stvar koja može za sto dana da se uradi.

Ako bi posmatrali vodovod u gradu i ocenjivali prosečnu starost cevi u gradu, pedeset godina je prosečna starost cevi u gradu i 2010. godine, ako se projektuje razvoj koji pedeset godina iza nas ide i koji smo mi zatekli, 2010. godine grad neće imati vodu. Sistem snabdevanja vodom je u potpunom haosu.

Ako pogledate saobraćaj, videćete da je prosečna starost dozvoljena naših vozila dve i po godine veća nego što je dozvoljena, a način upotrebe je neizmerno drugačiji nego što je predviđen. Umesto da se vozi 150 ljudi, vozi se 400 ljudi tako dve i po godine duže nego što je predviđeno. U gradu ima 950 tih vozila u kome treba 1400 vozila da bi se građani normalno vozili.

Ako pogledate deponije gde grad izbacuje ono što je višak, ako se projektuje razvoj koji smo zatekli od vas, za mesec dana ili za dva meseca, mi ćemo kontejnere nasipati ispred ispred kuća i na ulice kao što se to radilo pre pet hiljada godina.

To je stanje koje smo zatekli. Da li ima još jedan komunalni sistem koji sam izostavio?

Da bismo sanirali to što ste nam vi ostavili – vodovod i kanalizaciju, zaboravio sam – dvadeset objekata kapitalnih investicionih je započeto i nije izgrađeno. Milioni i milioni i milioni su ulagani od 1975. godine do danas i ništa od toga nije dovršeno.

Da bismo uveli i uneli red u te komunalne sisteme, nije samo da nam treba novac. Treba nam vreme, treba nam menadžment, treba nam organizacija. Destrukcija koju ste vi izvršili u ovoj zemlji je takva da konstrukcija ne može da traje godinu, dve ili tri. Uz ogromne napore, uz pomoć iz inostranstva, kredite svetskih banaka koji se daju za infrastrukturu, mi možemo za godinu, dve ili tri da dovedemo ove sisteme na nivo minimalnih potreba građana.

I sada se vi pojavljujete posle tri meseca i mislite da je pala prašina na sve to, na vaših pedeset godina da je za tri meseca pala prašina. O čemu mi ovde govorimo?

Dakle, sasvim sigurno da u jednom gradu kao što je Beograd, koji je na taj način sistematski uništavan decenijama, ni za deset meseci, ni za dve godine ne može da bude učinjeno ništa što može da se pokaže svetu i da se kaže: Evo ogroman je napredak. Mogu oni tamo da deset kilometara cevi sprovedu u dva sela, da uzmu 400 miliona dinara prodajući neovlašćeno zemljište i da kupe za pedeset miliona dve-tri cevi, mogu da asfaltiraju kilometar-dva, to se događa u gradu, naravno, svi to znate. Desetine i stotine kilometara se asfaltiraju dnevno, ali to nije stvar koju mi treba ovde da navodimo kao uspeh. To su rutinski poslovi, kao što je zamena kanalizacionih cevi, vodovodnih cevi na malim površinama. To su rutinske stvari. Popravljanje, zamena pumpi, to su rutinske stvari. Nisu to stvari koje mi možemo u nekom izveštaju da navedemo i da kažemo: Ponosni smo jer to smo uradili za grad.

Ali grad funkcioniše. Na vašu nesreću i na vašu žalost, grad funkcioniše. Vi biste voleli da je moguće preseći te žice, da je grad taj tramvaj ili trolejbus na kome je moguće noću šunjati se, preseći dve žice i sutra ujutru grad je stao i onda se vi pojavljujete kao dušebrižnici i humanisti i kažete: Dragi građani, evo, grad je stao.

Vi ste odlično rekli, vi verujete da je grad klinički mrtav. Vi verujete da je zemlja klinički mrtva. Vi verujete da se mrtvacem može lako upravljati. Nije ni zemlja mrtva, nije ni grad mrtav. Oni su ubijani tiho, ubijani su i moralno, ubijani su i mentalno i ekonomski, i organizacijski, ali naša zemlja je vitalna, Beograd je vitalan. Izađite na ulicu, pa ćete da vidite.

Mi oživljavamo ovaj grad, hteli vi to ili ne.

Možete da postavljate inicijative koliko god puta hoćete, na svakoj sednici. Ja vas jedino molim, dopustite da to bude uvek prva tačka dnevnog reda. Da to raščistimo jednom, pa da onda radimo. Nemojte da po cele dane provodimo ovde, slušajući zapravo ljude koji su iz razumljivih razloga frustrirani, traumirani, jer pokušali su nešto, nije im uspelo i sada kada vide da stvar ide u drugom toku, kada vide da taj grad živi, onda im je žao i želeli bi da to crnim rečima pretvore u crno.

Grad je po svom imenu beo, mi ćemo njega i u suštinskom smislu života napraviti jedan grad u kome će ljudi biti veseli, u kome će biti svetla. Mrak je definitivno otišao još kada je pao berlinski zid, još kada je Lenjin iz Mauzoleja pomeren, dame i gospodo, vaša tuđa ruka je otišla iz Srbije. Vi ne morate to da verujete, ali to je tako. Hvala vam.