Govori dr Zorana Đinđića na sednici Skupštine grada Beograda
Datum: 
25.03.1997
Period: 
Gradonačelnik 1997.

Četvrta sednica Skupštine grada Beograda

Prvi govor:

Pre nego što dam reč predlagaču budžeta, ja bih želeo da o ovoj važnoj temi kažem takođe nekoliko rečenica.

Dame i gospodo,poštovani odbornici,

Ova rasprava o budžetu, priprema budžeta kao i problemi koji će tokom rasprave biti jasni a i proisticaće i iz strukture budžeta i iz njegovog obima, na najbolji način svedoči i o teškoj situaciji u kojoj smo se mi kao nova vlast našli posle tri meseca ulaska u jednu kalendarsku godinu da donosimo budžet. Znači, nakon što je četvrtina godine istekla. S druge strane o jednom dosta paradoksalnom i nejasnom položaju u kome se kao stanovnici i funkcioneri glavnog grada naše Republike nalazimo i, na trećoj strani, o ukupnoj komplikovanoj, da ne kažem teškoj, situaciji u kojoj se naša zemlja nalazi, naša celokupna privreda, naše stanovništvo, pri čemu se deo problema ili čak veći deo problema preliva na grad koji niti ima nadležnosti niti ima mogućnosti da te probleme rešava.

Budžet je tačka u kojoj se ukrštaju svi ovi pravci i ja se nadam da će u raspravi o budžetu biti reči ne samo o brojkama, ne samo o potrebama nego i o opštem problemu koji je problem ne samo političke prirode nego i ukupne ekonomske situacije, civilizacijskih problema našeg društva i razvojne perspektive našeg društva.

Ja sa željenjem moram da kažem da u ovom budžetu nema mnogo reči o razvoju, nema mnogo reči o investicijama, nema mnogo reči o povećanju civilizacijskog standarda života u Beogradu, da je to jedan krizni budžet, da je u njemu zapravo reč samo o podmirivanju dnevnih potreba ovog grada.

On takav kakav jeste obezbediće funkcionisanje osnovnih sistema, pre svega komunalnih sistema ovoga grada, jer u samoj strukturi budžeta 60% ukupnih rashoda ide na javna komunalna preduzeća.

Međutim, upravljanje jednim gradom ne podrazumeva rešavanje samo dnevnih problema ili gašenje požara koji dnevno izbija. Upravljanje jednim gradom pre svega bi trebalo da bude odlučivanje o strateškim pitanjima razvoja jednog grada. Ako o tome govorimo, onda se suočavamo sa činjenicom da smo zatekli deficit u javnim komunalnim preduzećima od milijardu dinara; da je osnovna infrastruktura koja nije samo stvar grada nego je stvar Republike, stvar cele države, da ta infrastruktura nije obnavljana 7 ili 8 godina; da posledice toga svakoga dana sustižu službe koje dnevno brinu o funkcijama. Dakle, ako nisu obnavljani putevi, ako nije obnavljana vodoprivreda, ako nije obnavljan saobraćaj, onda se jedan budžet ne može posmatrati kao rutinska stvar. On se mora posmatrati u kontekstu sustizanja problema iz prošlosti koji su nagomilavani, koji nisu rešavani.

U toj atmosferi mi danas govorimo i o ciframa, i o problemima i o potrebama. Ja vas molim, kada prijavljujete potrebe, vodite računa o tome da mi nismo u jednom normalnom stanju i da obim sredstava kojim mi raspolažemo ne proističe iz nekih izvornih prihoda grada koji bi mogli da budu i veći nego je vrlo ograničen a potrebe su u principu neograničene jer ta finansijaska praznina pred kojom se mi nalazimo nije posledica samo poslovanja ove uprave nego je posledica ukupnog nedostatka novca u našem društvu.

Zbog toga i rasprava o ovom budžetu nije glavno mesto na kome će se život ovoga grada odlučivati jer ako ne bude još dodatnih akcija i ako ova gradska uprava ne bude ulagala napore na drugim mestima koja nisu navedena u budžetu, novac iz ovog budžeta neće biti dozvoljen.

Ja sam siguran da će službe u ovom gradu dobro funkcionisati, ne zato što je dovoljno novca predviđeno u budžetu propisano zakonima Republike, nego zbog toga što ćemo mi kao ova gradska uprava uvesti jedan novi pristup poslovanja grada.

Kao prvo, sve službe koje imaju komercijalni karakter nakon usvajanja ovog budžeta, a tu su pijace, tu je parking, to je Ada Ciganlija, tu su ugostiteljski objekti grada, biće na javnim konkursima ponuđeni na upravljanje po tržišnim uslovima privatnim korisnicima i mi očekujemo da će od toga grad imati prihode i da će ti prihodi ući kao dodatna sredstva za rešavanje nagomilanih finansijskih problema. Mi smo do sada iz tih delova imovine grada imali rashode. Mogu da vas obavestim da smo samo u prošloj godini u ugostiteljske objekte grada, koji se nalaze na tri mesta u Gradskoj skupštini ovde i u il. 27. marta, uložili 2 miliona dinara. Dva miliona dinara je iz prihoda grada otišlo da bi se servisirali restorani u kojima se verovatno odbornici ili gosti ili ne znam ko povlašćeno hrane ili snabdevaju. Dva miliona u jednom siromašnom gradu, izračunajte koliko bi to bilo procenata ovog budžeta.

Mi se nadamo da će jednom radikalnom promenom odnosa prema dobrima ovog grada, da će iz tih resursa ovaj grad imati prihode a ne rashode.

S druge strane, ako ne bude štednje, pre svega u javnim komunalnim preduzećima, mi ćemo grcati u dugovima i moraćemo da prijavimo bankrot najvećeg dela javnih preduzeća vrlo brzo.

Mi imamo mesečno preko 30 miliona dinara deficita u gradskom saobraćaju. Dakle kada se troškovi i prihodi poravnaju ostaje preko 30 miliona dinara mesečno minusa. To je četvrtina predviđenog budžeta, ne računajući nabavku novih autobusa, ne računajući troškove koji mogu da budu neočekivani. Znači, ako bismo nastavili tokovima kojima je išla stara gradska uprava, mi već sada bismo mogli da kažemo da sa ovim budžetom uopšte nije moguće vršiti poslove u gradu. Ali moguće je i mi smo sigurni da je moguće. Mi ćemo ubuduće, kada se ovaj budžet usvoji, već sledeće nedelje sve nabavke u javnim preduzećima na javnim konkursima obezbeđivati. Svakoga dana će u javnim glasilima izlaziti potrebe i Gradskog saobraćajnog preduzeća, i vodoprivrede, i Gradske čistoće, za sve rezervne delove, sve materijale koji su im potrebni a koji iznose desetine i stotine miliona dinara. Biće nabavljani na javnim konkursima po najpovoljnijim cenama i svako onaj ko bude konkurisao imaće pravo da dobije uvid u dokumentaciju i imaće pravo da vidi zbog čega nije on, njegova ponuda, dobio nego zbog čega je konkurentska ponuda dobila prvenstvo.

Na taj način mi mislimo da će ovaj grad početi da štedi i da ćemo na osnovu toga sa ovim skromnim budžetom uspeti da građanima pružimo mnogo veći standard, mnogo bolje usluge i mnogo bolji servis nego što je to bilo prošle godine, sa sličnim budžetom ali u uslovima kada je taj novac dvostruko više vredeo jer u međuvremenu je inflacija bila 100%.

Dakle, želim samo da vam skrenem pažnju na to da se u raspravi o ovom budžetu radi i o politici upravljanja gradom, da se ne radi samo o jednom vrlo važnom finansijskom dokumentu nego se radi i o jednom političkom dokumentu.

I na kraju, nema grada bez razvoja, nema grada bez kapitalnih investicija. Nažalost, ovde to nije predviđeno, i nažalost, grad ne može iz svojih izvora da obezbedi kapitalne investicije u metro, kapitalne investicije u rekonstrukciju vodovoda i kanalizacije. To je moguće samo na osnovu dugoročnih povoljnih kredita. Da li ćemo dobiti kao grad dugoročne povoljne kredite zavisi samo od toga da li će naša zemlja postati članica Međunarodnog monetarnog fonda jer kredite tih dimenzija možemo da dobijemo samo od međunarodnih razvojnih banaka. Ako bi opšti politički uslovi bili povoljni, mi bismo mogli kao grad vrlo brzo da uđemo u velike kapitalne investicije i tada bismo mogli da kažemo da je ovaj budžet samo jedan mali element u jednom velikom mozaiku života našeg grada. Ako se to ne desi, mi mislimo da ćemo, uprkos finansijskim problemima, uprkos jako restriktivnom budžetu, uspeti da održimo osnovne servise ovog grada na tom nivou da građani budu zadovoljni i da budu još zadovoljniji nego što su bili prošle godine i prethodnih godina. Hvala.

II govor:

Zaista postoji potreba da se objasni slučaj »Studia B« koji nije tako jednostavan i da konačno prestane da igra ulogu u dnevnoj demagogiji. Ja mislim da je to najčešće pominjana tema na 3 ili 4 sednice Skupštine koliko smo do sada imali. Češće je pominjan »Studio B« nego saobraćaj, nego vodovod, nego sve ono što interesuje građane. Ispada da je to najvažnija tema, nekome je verovatno najvažnija. Međutim, stvar stoji ovako.

Status »Studia B« je promenjen sudski. On je osporen na osnovu republičkog zakona iz 1992. godine u čijem jednom članu stoji da su iz postupaka privatizacije isključena preduzeća koja rade u oblasti radiodifuzije. Osim toga su navedene i neke druge oblasti. Na osnovu toga je sud doneo odluku da »Studio B« nije imao pravo kao preduzeće iz oblasti radiodifuzije da uđe u svojinsku transformaciju i pretvorio ga je u društveno preduzeće i zatim je, na osnovu još jedne sudske odluke to preduzeće pretvoreno u javno preduzeće.

Ta odluka, i prva i druga – i o pretvaranju »Studia B« u društveno i o pretvaranju u javno preduzeće nalazi se pred Ustavnim sudom. Mi kao osnivač ne možemo sada jednostavno, osim ako ne želimo da prekršimo zakon, da jedno javno preduzeće koje je odlukom suda proglašeno statusno javnim da sada otuđimo na neki način i da ga nekome vratimo, jer je osporeno sudskom odlukom da je uopšte moguće da »Studio B« bude deoničarsko društvo.

Mi smo obavezni do donošenja presude da se brinemo da »Studio B« može da radi. Ogromne obeveze su preuzete iz prošle godine kada je prethodna vlast, da bi korumpirala »Studio B« davala ogromna sredstva dotirajući rashode »Studiu B« koji su mu prošle godine bili 13 miliona dinara. To znači skoro 1,2 miliona dinara mesečno je davala iz budžeta za »Studio B«. Novo rukovodstvo »Studia B« ima obavezu da postepeno smanjuje te troškove, vodeći računa o tome da je ogroman broj ljudi zaposlen u međuvremenu i da su neka prava stečena koja se ne mogu preseći jednim potezom. Mi pokušavamo da postepeno smanjujemo troškove koje »Studio B« nosi za grad i to ćemo da učinimo, ali mi ne možemo sada u budžetu da previdimo neku odluku Ustavnog suda, jer ako ne donesemo u budžetu odluku da finansiramo »Studio B« kao javno preduzeće a ako ono ostane po odluci Vrhovnog suda javno preduzeće, može nam se desiti da moramo da zatvorimo ili da ne možemo da isplaćujemo plate jer mi smo, nažalost, obavezni prema tih 400 ili 500 ljudi koji tamo primaju plate. To je realno stanje. Mi ne želimo, kao ljudi koji plaćaju sada iz budžeta za neku televiziju, da to zadržimo jer to nas košta ogroman novac. Mi bismo rađe taj novac davali za nešto drugo ali nam je prethodna vlada uvalila »vruć krompir« koji je ne samo lep jer se vidi, nego je i skup jer nas košta. Neki vide samo ono što je lepo, mi vidimo to što košta i vrlo rado bismo to što košta dali nekome drugome, bilo to da su deoničari ili neko drugi, ali po zakonu nismo to trenutno u mogućnosti.

Dakle, ne zavisi od nas i ja vas molim da u ovoj raspravi ne koristimo to kao argument jer to nije nikakav argument.