Govor na otvaranju konferencije o civilnom drustvu, Uloga nevladinih organizacija u demokratskom društvu
Datum: 
15.10.2002
Period: 
Premijer 2001–2003.

Nevladine organizacije su unele jedan ogroman deo svojih aktivnosti, svog rizika, svoje inovativnosti u zajednički projekat koji se danas sprovodi u Srbiji, pod nekim vidom reformi i tranzicije, i to treba uvažiti. Isto tako, treba, skrenuti pažnju na to da ovo što danas radimo nije od početka bila stvar političara i partija, nego je bila stvar jednog dosta širokog društvenog pokreta, koji je jednim velikim delom bio organizovan izvan partija. Pokret je imao neke svoje ciljeve i neke svoje projekte koji su uneti u taj zajednički projekat i koji treba da budu ostvarivani onako kako su ih njihovi nosioci pre dve godine i zamislili. Takođe, kvalitet onoga što se dogodilo u Srbiji velikim delom zavisi od očuvanja tog izvornog potencijala koji je u to unet. I to je jedan od razloga.

Drugi razlog je sistemskog karaktera. Uloga nevladinih organizacija je jako važna i u daljoj realizaciji onih promena koje treba da dovedu do jedne moderne, uspešne države Srbije. Smatram da u našem javnom životu ne postoji svest o tom značaju, i da u priličnoj meri postoji jedna konfuzija oko toga šta je vladino, šta je državno, a šta je nevladino. Iz toga proizilazi, da ona uloga koja je realna ne korespondira svesti o toj ulozi, pri čemu za to nema posebnog razloga, osim što u tom nekom planu edukacije ljudi nije učinjeno dovoljno da bi oni shvatili koje su sve mogućnosti organizovanja i ostvarivanja interesa. Tačnije, da su te mogućnosti međusobno kompatibilne, da jedna drugu ne isključuju, te da ima toliko prostora za delovanje da svi oni koji žele mogu da deluju.

Jedna koordinacija, jedno razjašnjavanje toga šta su čije mogućnosti i nadležnosti, bi svakako doprinelo tome da se ne troše energije na dupliranje nekih projekata, a da na drugoj strani neke stvari niko ne radi. Mislim da bismo u našem slučaju mogli izdvojiti nekoliko osnovnih elementa u čitavoj ovoj priči.

Prvi element se odnosi na to, da je pre demokratskih promena uloga nevladinih organizacija bila netipična za tradicionalne nevladine organizacije, a tipična za nevladine organizacije u nedemokratskim društvima. A to je značilo priličnu ispolitizovanost i fokusiranje na neke političke teme. Posle 5. oktobra, počinje jedan drugi, mada se ne zna u kojoj meri svesno, izvršen zaokret, a to znači vraćanje nekom klasičnom određenju nevladinih organizacija kao jednog sektora civilnog društva koji je u modernim državama prilično jasno definisan.

Drugi element ili problem koji iz toga proističe, jeste da mi nismo moderno društvo u kome postoji takav tip nevladinog sektora. Kada se ovo istakne, misli se na civilni sektor gde bi se prirodno razvile neke strukture, organizacije, i gde samo treba da se sve demokratske snage udruže za neki politički projekat, a onda kada je to obavljeno da se svako vrati svom poslu. Kad se postavi pitanje toga kakav je i gde je taj posao za nevladine organizacije, gde je to civilno društvo, onda se vidi da i ono samo tek nastaje tako da mi ne možemo da govorimo o civilnom društvu u Srbiji podrazumevajući da je to nešto definisano, poznato, i da ono sada funkcionalno iziskuje neke vidove samoorganizovanja, kakvi bi između ostalog bili sindikati, nevladine organizacije ili neki drugi vidovi organizovanja.

Ukoliko bismo analizirali, kako je civilno društvo nastajalo kroz prosvetiteljstvo i kroz suzbijanje apsolutističke države, najpre u Francuskoj a potom i u drugim evropskim zemljama, uvideli bismo da je ta faza u našoj istoriji propuštena, i da kod nas zapravo ne postoji to što je bila demokratska javnost raznih građanskih društava. Odvajanje privatnog i javnog, ličnog i javnog, nije uspostavljeno, nego je kod nas javnost još uvek jedna pozornica privatnih egoizama, a u privatnom domenu još uvek ima mnogo delova onog javnog diskursa koji remeti neku intimnost i neke lične vrednosti. Tako da, ako bismo neku definiciju nevladinih organizacija iz modernih društava želeli da prenesemo u Srbiju,to bi sigurno bila prilična greška. Ovde je potrebno najpre uspostaviti neke grube elementarne odnose, potom u procesu modernizacije našega društva tražiti mesto i za nevladine organizacije, koje bi bile primerene tim novim odnosima koji se stvaraju. U svakom slučaju, organizacije koje bi bile primerene tom jednom građanskom, civilnom društvu, koje po nekim naznakama sasvim sigurno postoji, mada ne u onom svom pravom smislu koje je karakteristično za moderne države.

Svi znamo da, moderna demokratija i moderna demokratska država nastaje odvajanjem privatnog i javnog, države i društva, i da nastaje i postoji kroz tu sinergiju i tu simbiozu. Jasno je da nema jake i stabilne političke demokratije bez vitalnog civilnog društva, koje je neka vrsta plodnog tla iz kojeg se demokratske institucije obnavljaju, ali nije identično sa samim tim institucijama. Utoliko više, tu postoji i prirodna tenzija, zato što civilno društvo jeste snaga, zato što ono nije pod kontrolom države, ili tačnije, pod njenom je kontrolom u nekom okviru, ali ono samo po sebi predstavlja mnogo više nego što država ikada može da uradi. Upravo tu i leže njegove prednosti, ali naravno i rizici jer, ako nema osećaja za odgovornost i za meru onda to može da postane jedna divlja subjektivnost, kako bi rekao Hegel govoreći svojevremeno na sličnu temu, ili jedan divlji egoizam. I nije tu samo reč o zakonima, i o tome da se to zakonima reguliše, nego i o nekom društvenom moralu koji vremenom mora da nastaje, kako bi ljudi uz prava i autonomiju imali i neki svoj unutrašnji limit i samodisciplinu. Ona ne treba da počiva samo u zaprećenim sankcijama od strane države ili u regulisanju odnosa, nego i u nekoj sposobnosti samoregulisanja. I to je veliki zadatak koji stoji pred našim društvom.

Sigurno je da mi imamo istorijske probleme sa građanskim društvom u Srbiji, i ti istorijski problemi mogli bi da se podele u nekoliko kategorija. Bilo bi dobro podeliti ih, s jedne strane da bismo znali kako da rešavamo te probleme, ali i da bismo mogli da ih rangiramo, da napravimo prioritete, i da vidimo koji su istorijski razlozi doveli do toga da je građansko društvo u našoj zemlji bilo prilično slabo.

I ranije, stalno smo govorili da diktatura u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji zapravo počiva u slabom građanskom društvu, a ne na snazi diktatora. I kada smo pokušavali da definišemo zašto je, i u čemu je slabost građanskog društva, jedan element je bilo svojevrsno istorijsko siromaštvo građanstva. Kad se ovo kaže, misli se na to, da ipak bez srednje klase koja bi imala autonomiju u svojoj imovini i finansijskoj samostalnosti, a ne samo u svom standardu koji zavisi od položaja u državnoj administraciji, kako je bilo u vreme komunističke Jugoslavije, bez tog jakog autonomnog građanstva, teško da možemo da imamo jedno vitalno civilno društvo.

Drugi element bi bio nedostatak efikasne komunikacije tog društva unutar samoga sebe. Komunicirale su etničke zajednice ili su komunicirali lokaliteti, jer to društvo nije bilo dovoljno razvijeno, ono nije prošlo kroz onu fazu pomenutu industrijalizacije, prosvetiteljstva u 18. i 19. veku, i ono je imalo probleme da komunicira o zajedničkim temama i idejama. Građansko društvo se razvija i kao društvo slobodne komunikacije, i zbog toga je bilo lako manipulisati tim društvom jer su mediji zapravo bili jedini vid komunikacije, a društvo samo kroz sebe nije imalo druge mehanizme komunikacije.

I treći važan razlog i koren, su bile istorijske krize koje su prožimale poslednjih dve stotine godine naše prostore, i koje su vodile prirodnoj sklonosti ljudi da u državi vide rešenje. Jer ako imate ratove, ako imate velike svetske krize i regionalne krize, prirodno je da to što je izvan države, a to su i crkve, sindikati, interesne grupe i građanske inicijative, da je to jako slabo u odnosu na onaj glavni mehanizam rešavanja kriza kakva je vojska, policija, država. Stoga su ljudi na našim prostorima više fokusirani na državu i više veruju državi. Mi smo u sto godina imali možda pet velikih kriza (balkanski ratovi, svetski ratovi, te razne druge ratove) za razliku od ljudi u nekim drugim državama, koji su imali duže periode mira u kojima je onda to građansko društvo u normalnim okolnostima pokazalo neke svoje sposobnosti i kapacitete samoorganizovanja i rešavanja problema. Jasno je da građansko društvo svojim institucijama ne može da rešava probleme rata i mira, ne može da rešava probleme svetskih kriza, i ukoliko je izloženo tim problemima, ono pokazuje inferiornost u odnosu na velike sisteme koje može da ima samo država.

Nadajmo se da ćemo u narednom periodu imati manje kriza i manje ratnih situacija, i da će to biti period koji će biti iskorišćen za regeneraciju tog finog tkiva našeg društva, što jeste građansko društvo i što jesu nevladine institucije. Od snaženja građanskog društva u velikoj meri zavisi uspeh čitavog projekta demokratizacije društva. Svaki ovaj projekat modernizacije, a jedan od takvih mi sprovodimo ili pokušavamo da sprovedemo u našoj zemlji, ima dva ili tri svoja dela, pri čemu taj poslednji deo koji je najmanje operativan i najmanje vidljiv je u principu najvažniji, jer kroz njega se onda zapravo zaokružuje čitav taj projekat. Započinje se nekim političkim projektom, sledeći korak je institucionalizacija, stvaranje zakona i institucija, ali onaj poslednji je stvaranje ponašanja, navika i kulture, po kojoj bi se poštovale institucije i da se ono što je kao politički projekat uspostavljeno u svakodnevnom životu realizuje i živi. To ne može ni politička elita, niti političke institucije. To mogu da obezbede samo male mreže tih institucija kroz koje participiraju milioni građana, koji na kraju zapravo jesu učesnici u tom velikom projektu. Ako se ne desi taj treći deo, ako demokratija ne postane kultura, onda ništa ne vrede institucije ili ne vrede dovoljno, jer ako su te institucije zasnovane na strahu od sankcija bilo kakve da su te sankcije, ne moraju da bude najoštrije, ako ne postoji u vrednosnom sistemu jednog društva norma da se demokratija živi kao neki oblik svakodnevnog života, onda će ta demokratija ovisiti opet samo od odnosa političkih snaga, a ne od želje i konsenzusa u samom društvu.

Da bi se taj treći element sproveo potrebna je aktivnost velikog broja organizacija i velikog broja ljudi. Mislim da dolazimo do jedne faze u kojoj se postavlja pitanje, koliko realno ljudi u ovoj zemlji zaista kroz svoje vrednosti, kroz svoje dnevno ponašanje afirmiše taj model demokratije, koji teorijski mi svi prihvatamo. Kad se sprovede istraživanje javnog mnenja, 95% ljudi kaže da prihvataju demokratiju, tržišnu privredu, evropsku integraciju. Ali, koliko u svakodnevnom životu ima realnih opredeljenja za takav vrednosni sistem - svakako da je procenat mnogo niži.

A pošto smo mi ljudi koji treba da rešavamo problem, a ne da žalimo što stanje nije sjajno, za nas se postavlja pitanje kako da se približi procenat onih koji načelno podržavaju moderan sistem i evropsku Srbiju, i onih koji u svakodnevnom životu treba to da realizuju, tako što će nastajati sve veći broj malih organizacija koje će kroz svakodnevno delovanje sve veći broj ljudi da aktivno uključuju u razne projekte, koji će podići atraktivnost onog sistema vrednosti koji se podrazumeva kad kažemo demokratija i tržišna ekonomija.

Deluje prilično impresivno kada pogleda ovaj «Direktorijum nevladinih, neprofitnih organizacija u Srbiji i Crnoj Gori» i postojeći broj NVO-a, i možemo samo da izrazimo nadu da će ih kada se ponovo budemo sreli nekom drugom prilikom biti još više.