Govor dr Zorana Đinđića u Skupštini Srbije
Datum: 
10.03.1991
Period: 
Opozicija 1990–1997.

Prva sednica prvog redovnog zasedanja 11. i 12.03.1991.

Kolege poslanici, ovo zasedanje je zakazano jutros u tri sata. Njega je otvorio predsednik Republike. Ništa dramatičnije od toga. Mi naravno možemo da zatvorimo oči pred tim, možemo da se ponašamo kao da je to jedno uobičajeno zasedanje Skupštine, jedno redovno zasedanje na kome se radi o većinama i manjinama, na kome se radi o problemima o kojima se raspravlja sa stranačkih pozicija. To u ovom toku, kako ga ja vidim, da sada i činimo, međutim, time nećemo umanjiti odgovornost koja proizilazi iz vanredne situacije u kojoj je ova Skupština sazvana.

Čitajući izveštaj Vlade nisam u njemu našao tu meru, nisam našao taj osećaj za odgovornost. U ovoj dvorani štrajkuje glađu 18 naših kolega - poslanika, na 200 metara odavde 50 hiljada ljudi traži neke stvari od nas. Beograd večeras nema ni jednu pozorišnu predstavu, ni jednu opersku predstavu. Beogradski univerziteti su zatvoreni, a najverovatnije će biti i srednje škole. Možda je vama to beznačajno. Možda vi ne idete u pozorište, međutim, to nešto govori.

Međutim, to je jedno vanredno stanje. Mi ga možemo nazvati kako hoćemo, mi se možemo ponašati tako što ćemo kao noj zabiti glavu u pesak ali time to vanredno stanje neće postati redovno.

Izveštaj koji nam je Vlada ponudila kao opis tog stanja, koji je Vlada ponudila zapravo kao zajednički nazivnik, je najmanje zajednički nazivnik onoga što se dešava u ova tri dana. Taj izveštaj vrvi od specijalnoratovske terminologije i taj izveštaj, ako ga usvojimo, ako usvojimo sve njegove elemente, i one najznačajnije o kojima se govori o rušenju ustavnog poretka, o scenarijima, znači sve veleizdajničke optužbe, taj izveštaj ima za neposrednu konsekvencu zabranu onih stranaka koje su imale neku vezu sa ovim demonstracijama. Taj izveštaj, ukoliko je Vlada ozbiljna, i ukoliko je Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije ozbiljno, ima za konsekvencu hapšenje svih ljudi koji su imali neke veze sa tim. Ukoliko to ne učini, ta Vlada nije ozbiljna.

Naravno, vi možete da usvojite taj izveštaj. Konsekvenca toga biće da će ova Skupština biti jednostranačka. Opozicione stranke zaista nemaju nikakvog razloga da dalje prisustvuju Skupštini koja je usvojila izveštaj koji njih kvalifikuje kao veleizdajničke stranke, koji sadrži elemente za njihovu zabranu.

Naravno, povod za ove demonstracije i jedan od povoda za ovaj miting koji se sada dešava nedaleko od ove zgrade, može biti nekome beznačajan, nekoga možda neće ni razumeti, jer za mnoge od nas, TV Beograd je zapravo jedna normalna, objektivna, informativna kuća, nekada na jednu stranu, nekada na drugu stranu. Mi smo ovde čuli tokom ova dva meseca da je čak ta kuća više prostora ponudila ljudima iz opozicije, nego ljudima iz vladajuće stranke, to je sve stvar ličnog viđenja.

Međutim, ako imamo malo ukusa za smisao, odnosno, ako imamo malo smisla za ukus, onda ćemo se složiti s tim da nema ničeg skandaloznijeg od ovog poslednjeg izveštaja TV Beograd o tim demonstracijama, koje su predmet naše rasprave. Ako vi smatrate da je jedan objektivni izveštaj onaj gde se u 20 terenskih izveštaja govori o zaključcima opštinskih odbora SPS i Komunističke partije Pokreta za Jugoslaviju, ne znam kako se tačno zove ta organizacija. Ako mislite da je taj izveštaj objektivan, u kome se izveštava o tuzi samo jedne porodice nastradalog, pri čemu se druga porodica ne pominje, taj izveštaj u kome nema ni jednog učesnika sa druge strane, i ako mislite da na osnovu tog izveštaja možete u Leskovcu ili bilo gde drugde gde niste mogli da učestvujete kao očevidac, da možete da donesete svoj sud, onda se naši pojmovi o objektivnosti i nepristrasnosti toliko razlikuju da se ja plašim da će i neka buduća rasprava o uređivačkoj politici TV Beograd, biti bespredmetna.

Dakle, ja ne bih želeo da iznosim svoje viđenje ovih demonstracija, ja mislim da se tu nije radilo ni o razdoru, da se u takvim stvarima ne radi ni o kakvom razdoru, ili nacionalnom rascepu, tu se radi naprosto o tome da postoje grupe stanovništva kojima je tempo demokratizacije previše spor, koje prirodno vrše pritisak i na institucije što je uobičajeno u svim demokratskim zemljama. Nije istina da u parlamentarnim demokratijama ne postoje demonstracije, inače, ni Engleska, ni Francuska, ni Italija, ne bi bile parlamentarne demokratije. Tamo ima više demonstracija nego što ih ima kod nas.

Ako vi sve to mislite, ako dakle usvojite ovaj izveštaj, onda ćete se zaista naći sami između sebe, možda će tad Skupština biti jedinstvenija, efektnija, možda će privreda u Srbiji da brže napreduje, možda će kultura u Srbiji da procveta i bez tih pozorišta, i bez tih univerziteta, ali to je odluka koju donosite.

Nemojte da prenaglite u donošenju te odluke, jer nas sada, na sreću, posmatra cela Srbija, za razliku od tog događaja o kome je sada reč, koji je u Srbiji dat kroz jedan filter, filter upravo one organizacije, one institucije, koja je bila na meti kritike.