Govor dr Zorana Đinđića u Skupštini Srbije
Datum: 
22.04.1992
Period: 
Opozicija 1990–1997.

Treća sednica prvog redovnog zasedanja

Kolege narodni poslanici, mislim da ćemo se bez veće rasprave složiti bar u jednoj stvari, naime, o tome da su komunisti upropastili sve čega su se dohvatili: Jugoslaviju, nacionalni program, vojsku, privredu, da dalje ne izdvajam.

Velika je opasnost da će oni upropastiti i nešto što nisu sami stvorili, što je duže od njih, nešto čime su se sada podičili kao da su ga izmislili, nešto što nije sporno, ili bar do sada nije sporno, a kako stvari izgledaju, možda postane sporno.

Pitanje je, naravno, na osnovu čega se dešava, da li tu postoji neki zajednički metod. Ja mislim da postoji, a on se sastoji u jednom postupku instrumentalizovanja, u tome što ni jedna od tih vrednosti za njih nije bila vrednost po sebi, nego uvek sredstvo za neki drugi cilj.

Tako i ova država čijem stvaranju ili produžavanju ili nekoj kreaciji mi danas prisustvujemo, jer već, pre nego što je takva postala, pre tog ponedeljka, ona je već kontaminirana, ona je već opterećena i to ne od danas, nego već određeno vreme, već nekoliko meseci.

Ona je kontaminirana i opterećena različitim tumačenjima koristi koju će doneti. U najmanjem broju slučajeva se o njoj govorilo kao o nekoj vrednosti, kao o nečemu što treba uspostaviti ili sačuvati zbog nje same, a u najčešćem broju slučajeva se govorilo o tome da ona treba da posluži kao neko sredstvo, pa da kao takvo sredstvo posluži. Onda ćemo ga odbaciti, možda za godinu dana, možda za deset godina, u svakom slučaju poslužićemo se time.

Naravno, metoda koristi ili motiv koristi je i u politici jedna adekvatna i primerena metoda, ali ne u svim stvarima. Kada se o državama radi, ta metoda izračunavanja koristi nije na mestu. Jer, tu se radi o jednoj emocionalnoj vezi građana sa tom državom, tu se radi o jednoj lojalnosti, koja se ne može izraziti samo time da ćemo mi najpre tu državu u tom obliku da imamo, zbog koristi, a posle kada tu korist ostvarimo, onda ćemo već videti da neku drugu državu napravimo.
Predsednik vladajuće stranke je to na najbolji način pre izvesnog vremena izrazio kada je rekao javno na nekom predavanju, koje je puno citirano, odgovarajući na jedno pitanje rekao je: naravno, ni mi ne želimo tu Jugoslaviju i ne volimo je (mi o kojima se radi na tom skupu) ali mi moramo da je želimo zbog koristi koju nam donosi (i tu je pominjao neke ugovore i ne znam ja šta sve što ta Jugoslavija sa sobom nosi). On je to rekao »da se Vlasi ne dosete«, tj. kao da je u nekom krugu zavereničkom i kao da oni, koji treba da omoguće te koristi, kao da oni neće to učiniti i da neće shvatiti da je ustvari želja za tom Jugoslavijom i za tim kontinuitetom zapravo jedna želja iz dnevnog političkog interesa.

Kada je posle izvesnog vremena postalo sporno - da li će te takve koristi biti, onda je i obrazloženje malo izmenjeno i onda se naročito poslednjih dana u štampi pojavilo jedno čudno obrazloženje. Naime, mi tu državu moramo na takav način, u takvom roku da napravimo, da bismo suzbili hiperinflaciju. I onda je naša Vlada donela jedno čudno obećanje, da će za deset dana u takvoj novoj državi da zaustavi inflaciju. To bi bio svetski rekord, naravno, vrlo pohvalan svetski rekord, a umesto toga, mi smo za osam dana dobili Ustav.

I to je svetski rekord, ali nisam siguran da je takav pohvalan. Ja, naravno, ne mislim da je brzina neki negativni argument, da se može reći da je nešto što se na brzinu pravi, nego nešto što se pravi dugo vremena. I nešto što se dugo vremena pravi može naravno da bude loše. Stvar je u tome kako se to što se na brzinu pravi, pravi. Da li je moguće da u Srbiji ne postoje ustanove od nacionalnog interesa i nacionalne veličine, od nacionalnog formata, od mudrosti i ugleda ustanove, koje su mogle da budu konsultovane u stvaranju ovog ustava?

Da li Srbija ima univerzitete, da li Srbija nema akademiju nauka, da li Srbija nema ništa, nego ima jednu ekspertsku grupu, grupu sastavljenu od istih onih ljudi koji su bili u drugim ekspertskim grupama u prethodnim mesecima i godinama, istih ljudi koji su pokušavali da nacionalni program Srbije zastupaju pred različitim svetskim ustanovama i ništa u tome nisu uspeli, čak mi kao građani Srbije i kao poslanici, nijedan dokument nismo dobili o tom njihovom dugomesečnom radu i o njihovom konsultovanju sa ekspertskim grupama drugih republika.

Znači, umesto da je u tom, ma kako kratkom roku u pravljenju ovog ustava ili nacrta ovog ustava učestvovala mudrost Srbije, da su učestvovale ustanove koje treba da putem jednog nacionalnog i građanskog konsenzusa tu državu, što se ove strane Srbije tiče, nose, umesto toga, mi smo poverenje dali jednoj anonimnoj grupi eksperata, koja je na jednom brdu za sedam dana napravila jedan tekst, jedan anoniman tekst, kao što su i oni sami anonimni, sa motivom u pozadini da će to za izvesno vreme da posluži, a posle toga ćemo već to da promenimo, ili kako budemo odlučivali kasnije.

Ja mislim da mi time kompromitujemo državu, pre nego što su ljudi uspeli da svoje emocije vežu za nju, da mi tu državu već proglašavamo državom za jednokratnu upotrebu, i da time trošimo kredit budućnosti. Mi time rasitnjavamo jednu krupnu monetu za svakodnevno potkusurivanje i metodom sitnog šverca, dnevnih interesa, pokušavamo da neke interese ili privredne političke interese, neke računice koje nisu tako dobro kao računice ni prezentovane, da bismo svi mogli da vidimo da li su dobre računice, da ih u stvari koristimo kao argument za tu stvar i da onda kažemo – od toga ćemo imati koristi, i da svi onda pohrlimo i da onda kažemo – da, naravno, imaćemo koristi, a sutra ćemo već da vidimo.

Možda nećemo imati koristi, možda bismo više imali koristi da smo tu stvar pustili na miru, da smo je pustili sudu vremena, da smo tu državu, koja već postoji, uz određene dnevne promene, doveli u stanje u kojem može da funkcioniše, a da smo tu veliku stvar, kao što je Ustav jedne države, doneli na jedan pravi način, u jednom vremenu, i uz učešće merodavnih faktora, kako se to u normalnim državama i dugotrajnim državama dešava.

I na kraju, mi smo Zakonu o igrama na sreću posvetili puno više pažnje nego ovome i izgleda da smo ovde, da upotrebim tu metaforu sa tim Zakonom o igrama na sreću, odlučili da se kockamo sa jednom vrednošću, sa jednom velikom stvari kao što je država, a da će onda zbog rezultata te kocke morati da, možda, ispaštaju pokoljenja koja dolaze.