Govor dr Zorana Đinđića u Skupštini Srbije
Datum: 
21.12.2001
Period: 
Premijer 2001–2003.

Predlog zakona o budžetu Republike Srbije za 2002. godinu

Dobar dan, poštovane kolege narodni poslanici. Ovo je uzastopno drugi budžet Republike Srbije koji istovremeno treba da obezbedi nekoliko funkcija: Kao prvo, naravno, izmirivanje zakonskih obaveza prema korisnicima budžeta, ali istovremeno i jednu vrlo složenu, komplikovanu višestruku tranziciju našeg javnog sektora, naših javnih finansija, naše ekonomije i društva u celini.

Nažalost, ovo je ponovo jedan budžet štednje i preživljavanja, budžet koji ne ostavlja mnogo manevarskog prostora u javnim finansijama da bismo istinski definisali neke prioritete o kojima bi onda Skupština mogla da raspravlja i da bismo imali novca iz javnih prihoda koji bi nam omogućio, vama poslanicima i nama – Vladi i različitim ministarstvima, da definišemo šta je to razvojni prioritet i gde sa tim novcem možemo da intervenišemo, da upravljamo našom zemljom i našim društvom preko javnih finansija.

Dakle, kada vidite strukturu ovog budžeta, videćete da ima jako malo prostora za razmišljanje. Naprosto, fiksni troškovi koji proističu iz zakonskih obaveza i socijalna situacija koja nas prisiljava da najvećideo prihoda usmerimo na pokrivanje tih socijalnih troškova ostavljaju malo prostora za politiku. Utoliko, ovo nije politički budžet, on ima neku svoju budžetsku filozofiju koju ću pokušati ukratko da vam izložim. Ali, ni mi kao Vlada, a, pretpostavljam, ni vi kao poslanici ne možete baš mnogo tu da pronađete prostora za neke ideje i investiranje u neke velike projekte.

Oko 30% ovog budžeta, što je prema mojim pretpostavkama jedan od najvećih procenata uopšte u modernim ekonomijama, odvojeno je za pokrivanje socijalnih potreba, delom zato što neke druge delatnosti (kao fondovi, doprinosi) ne uspevaju u potpunosti da pokriju zakonska prava, tako da se iz ovog budžeta, kao što ćete videti, delimično finansiraju i neka socijalna davanja koja bi se inače finansirala iz nekih drugih izvora. Ovo proističe iz veoma nepovoljne strukture i odnosa između privrede i vanprivrednog sektora u našoj zemlji.

Grubo rečeno, bez pretenzije da baš u detaljima bude precizno, možemo reći da je u našoj zemlji zaposleno oko 1.800.000 ljudi. Od tih 1.800.000 ljudi oko 300.000 prima svoju platu iz budžeta. Dalje, 500.000 radi u preduzećima koja su nelikvidna, koja se delimično nalaze u procesu stečaja ili su neposredno pred procesom stečaja. Znači, oko 800.000 ljudi zapravo ne radi u preduzećima koja se bave nekom zdravom privrednom delatnošću. Imamo oko milion ljudi koji su zaposleni u takvim preduzećima. Na to dolazi oko 1.300.000 penzionera koji primaju penzije iz doprinosa koje plaćaju zaposleni. Imamo oko 700.000 nezaposlenih sugrađana koji ne uplaćuju nikakve doprinose, a koriste određena davanja i imaju određena prava. Imamo oko 400.000 izbeglica koji takođe ne plaćaju doprinose, a takođe su korisnici određenih servisa. Imamo oko 200.000 naših sugrađana proteranih sa Kosova i Metohije.

Znači, na jedan milion ljudi koji rade u preduzećima, koja i u ovako teškim okolnostima privređuju, i mimo oko 3,4 miliona drugih sugrađana koji zapravo ne stvaraju višak vrednosti. Da bi jedna privreda funkcionisala, da bi jedno društvo imalo novca da finansira i svoj javni sektor, odnos bi morao da bude ako ne obrnut, onda bar na dva zaposlena u zdravoj privredi jedno lice koje ne daje doprinose a koristi socijalni servis. To je jedna realna situacija koja nas veoma limitira u definisanju javnih finansija i koja čitav taj naš javni sektor, sve one službe koje čina jednu modernu državu, u ovoj fazi čini prilično skromnim. To je osnovna poruka i ove godine – da svi korisnici budžeta moraju da budu realistični i da shvate realnost ekonomske situacije u kojoj se svi zajedno nalazimo. To je manje dobra vest sa kojom počinjemo ovu analizu.

Malo bolja vest je da smo, uprkos ovom stanju u privredi i ovoj vrlo nepovoljnoj zatečenoj strukturi odnosa privrede i vanprivrednih delatnosti, uspeli u proteklih godinu dana da učinimo jedan značajan napredak. Pre godinu dana je prosečna plata u našoj zemlji bila 80 maraka, što je otprilike 35 dolara. Poznato je da je granica siromaštva u svetu definisana kao dva dolara dnevno po odrasloj osobi, po zaposlenom, što znači oko 60 dolara mesečno. Polovina čovečanstva živi u toj zoni siromaštva . Mi smo se do 5. oktobra prošle godine nalazili u toj polovini čovečanstva, čak u njenom donjem delu.

Danas možemo da kažemo da smo, sa prosečnom platom od 230 maraka u Srbiji, što je nešto preko 100 dolara, definitivno prešli, i to jednim malo većim korakom, u tu drugu polovinu čovečanstva. Još uvek se ne nalazimo u onom delu gde mislimo da nam je mesto, a to je među srednje razvijenim zemljama. Za taj status su definisani naši socijalni servisi, naše zdravstvo, školstvo, saobraćaj, komunalni sistemi su svojevremeno formirani i ljudi ih doživljavaju po merilima srednje razvijenih društava. Mi se nalazimo još dosta daleko od bruto socijalnog proizvoda po glavi stanovnika koji bi mogao da zadovolji ta očekivanja, ali, naravno, ne odustajemo od toga. Znači, sa zadovoljstvom možemo da kažemo da danas, sa 100 dolara po glavi stanovnika, ne spadamo više u onu polovinu čovečanstva koje se smatra siromašnom ili ispod granice siromaštva.

Naravno, građani će odmah da kažu da su istovremeno i cene porasle. To je istina. Međutim, tu moramo da razlikujemo dva elementa. Jedan element je onaj deo gde su cene porasle neopravdano. Kad kažem neopravdano, onda mislim na objektivno neopravdane razloge: prvi je – niska produktivnost u našim preduzećima i kod naših proizvođača. Cena te niske prodiktivnosti se prebacuje na cenu krajnjeg proizvoda koju onda plaćaju kupci. Zatim, plaća se cena prevelikog broja zaposlenih u našim preduzećima. Ima i monopolskih položaja, jer naše tržište još nije dovoljno ni dinamično, ni otvoreno, da bismo imali pravu konkurenciju; neki proizvođači sada koriste taj svoj položaj pa su podigli cene i više nego što bi ekonomski razlozi to omogućili.

To su problemi koje moramo rešavati prestrukturiranjem naše privrede u sva ta tri elementa. Znači, u prvom redu povećanjem produktivnosti rada, u drugom redu smanjivanjem broja zaposlenih do nivoa ekonomske opravdanosti i, naravno, uspostavljanjem jednog normalnog tržišta koje funkcioniše i koje će omogućiti da se za svaki proizvod pojavljuje realna konkurencija koja će cenu držati na nivou ekonomski opravdana cene. To je ono što je veliki izazov za naše društvo u narednoj godini. Kroz restrukturiranje naše ekonomije doći ćemo do onog napretka i do tog nivoa srednje razvijenih zemalja, što svi želimo.

Međutim, na drugoj strani moramo da imamo i razumevanja za liberalizaciju cena koja se desila početkom ove godine i koja je u maju mesecu, pre svega, izazvala jedan blagi udar na standard stanovništva. Naime, i proizvođači koji dobijaju te više cene nego što su bile tokom proteklih 10 godina su naši sugrađani. Ti proizvođači, pre svega prehrambenih proizvoda, komunalnih usluga i struje, stvaraju proizvod koji ima svoju ekonomsku cenu i čija ekonomska cena nije bila priznavana protekljh desetak godina, i utoliko je naše društvo trošilo svoju supstancu i svoju budućnost dnevno, kupujući socijalni mir nerealno niskim cenama osnovnih usluga i proizvoda.

Mislim da ne treba da sanjamo i da ne treba da žalimo kada su cene bile nerealno niske, jer posledica toga je bila ili da tih proizvoda nije bilo u našim prodavnicama ili da je trošena ta supstanca, da smo trošili glavnicu, praktično, naše nacionalne ekonomije. Nismo imali nikakvu amortizaciju i kao posledica toga veći deo naše infrastrukture nalazi se u katastrofalnom stanju.

Procena je da smo samo na tome što nismo rehabilitovali našu putnu mrežu gubili oko dve milijarde nemačkih maraka godišnje. Znači, troškovi koji su kasnije nastajali da bi se ta putna i saobraćajna mreža vraćala u isto stanje su bili za dve milijarde maraka veći zbog toga što ona na vreme nije bila održavana.

To je bila cena tih administrativnih – kontrolisanih cena naših proizvoda. Hoću da kažem da to ne opravdava ovo nerealno povećanje koje se desilo liberalizacijom cena, za koje mi u Vladi procenjujemo da je oko dvadesetak procenata, ali to ne znači da treba vratiti administrativnu kontrolu. To znači da treba rekonstruisanjem naše privrede i dinamizovanjem našeg tržišta postepeno doći do realne ekonomske cene. Zbog toga mi očekujemo da u narednoj godini ne dođe do rasta cena, nego naprotiv – da dođe do snižavanja određenih cena. Očekujemo jedan lagani rast realnih primanja i jedan realni rast standarda stanovništva.

Međutim, uprkos oslobađanju cena, što je glavni problem našeg stanovništva, došlo je u protekloj godini (sada već možemo da kažemo da je protekla) do realno povećane kupovne moći stanovništva.

Nažalost, mi još uvek kupovnu moć stanovništva merimo prema tzv. potrošačkoj korpi. Jer još uvek hrana i osnovni proizvodi predstavljaju glavni izdatak jedne normalne, prosečne porodice u Srbiji.

Međutim, ako pogledamo prema toj prosečnoj potrošačkoj korpi, kakav je bio standard jedne prosečne porodice, recimo, u istom mesecu ove godine i u oktobru i u novembru prošle godine, videćemo da tu ima znatnog pomaka. On nije spektakularan u onom smislu u kome bi ljudi bili zadovoljni time, ali daleko je od toga da bude zanemarljiv. Recimo, u oktobru mesecu 2000. godine, kada je prosečna plata bila 2.925 dinara, a potrošačka korpa 8.586 dinara, jedna prosečna porodica (sa dva prosečna primanja) mogla je za 2,9 prosečnih primanja da kupi jednu potrošačku korpu.

Pošto najveći deo porodica u Srbiji ima četiri člana i dva člana aktivno zaposlena, to znači da ta porodica ukoliko je radila samo u legalnoj ekonomiji, tj. ako su njihova primanja bila evidentirana u statistici, nije mogla da kupi jednu potrošačku korpu sa prosečnim primanjima jer je bilo potrbno 2,9 prosečnih primanja, a prosečna porodica je imala dva prosečna primanja.

U novembru mesecu 2001. godine, znači prošlog meseca, prosečna plata po zaposlenom je bila 6.889 dinara, prosečna potrošačka korpa 12.067 dinara, što znači da sa 1,75 plata jedna porodica može da plati potrošačku korpu. Od 2,9 od pre godinu dana došli smo na 1,75. Ponavljam da je dosta tragično da u 21. veku standard stanovništva merimo potrošačkom korpom, ali mislim da je još tužnije to što nam je trebalo više od dve plate za jednu potrošačku korpu – to je bilo stanje od pre godinu dana – 2,9 plata. Danas smo na 1,75.

To je jedan značajan napredak i mislim da su pažljiva finansijska politika koju smo vodili, štednja koja je praktikovana u javnom sektoru, disciplina u finansijama koja je vodila tome da nije bilo štampanja novca, da nije bilo popuštanja pred interesima interesnih i ciljnih grupa koje su s pravom tražile povećanje svojih prihoda iz budžeta (čemu je Vlada uspela da se odupre), dovede do toga da je nešto više novca ostalo ljudima koji primaju platu i da je jedna prosečna porodica danas u Srbiji u znatno boljem položaju nego što je bila pre godinu dana.

Rast socijalnog proizvoda u 2001. godini je bio 5,5% zvanično, pretpostavljamo da je verovatno negde između 6 i 7%, ako uključimo sivu ekonomiju koja u našoj zemlji, ako pogledamo građevinarstvo, ako pogledamo privredu, još uvek zahvata neku zonu od 30%. To je jako teško proceniti. Ali, to znači da je nešto iznad 5,5% realni rast društvenog proizvoda.

Mi smo jedina zemlja u tranziciji koja je u prvoj godini tranzicije imala rast društvenog proizvoda. Sve druge zemlje su u prve dve godine imale pad, u trećoj godini su se neke zemlje, kao što su Mađarska, Poljska i Slovenija, oporavile. Neke druge zemlje su imale pad do četvrte ili pete godine tranzicije i tek posle pete godine su imale lagani rast.

Jedan od razloga za to su prinosi u poljoprivredi. Međutim, ma koliko možemo da budemo zadovoljni ovim uspehom, jer je to zaista i od međunarodnih organizacija specijalizovanih za ovu temu procenjeno kao jedan veliki uspeh, mislim da treba da budemo veoma realistični u onom važnom delu društva i privrede – u industriji nije zabeležen rast. Procenjeno je čak da će, verovatno, u zavisnosti od novembra, decembra, biti i pad od 1% u industrijskoj proizvodnji, u odnosu na prethodnu godinu. Razlog za to je što nije bilo subvencija za velike sisteme i što je ovo prva godina realne ekonomije.

Znači, novac je davan samo za proizvodnju, samo za izvozne projekte, nešto novca je i ostalo u fondovima koji su bili za kreditiranje, jer nije bilo dovoljno takvih projekata sa garancijom banaka. To znači da je državna i društvena, velika industrija u krizi. Mi to znamo svi. Mislili smo, kao Vlada, da nemamo pravo da pare građana, poreskih obveznika dajemo da bi se isplaćivale plate u preduzećima koja ne prizvode i to je dovelo do jednog relativnog pada industrijske proizvodnje.

Ovde ostaje rezerva jer jedan veliki deo preduzeća nije evidentiran zvaničnom statistikom, a to su mala i srednja preduzeća u privatnoj svojini. Utisak je da je tu bilo dosta uspeha. Ako gledamo potrošnju određenih dobara, imamo podatak da je građevinska industrija zabeležila pad od 18%, ali ako imamo i evidenciju potrošenog repromaterijala u toj industriji, onda vidimo ogromnu razliku u odnosu na prethodne godine, što znači da je tu bilo nekih aktivnosti koje nisu evidentirane.

U svakom slučaju, zahvaljujući velikom uspehu u poljoprivredi beležimo rast bruto socijalnog proizvoda od 5,5, možda 6 ili 7%. Realistično je da ćemo naredne godine imati rast – uz ovaj postignut sada teže je ostvariti neki značajniji i naredne godine – naša procena je da će taj rast biti 4%. To je jedna veoma konzervativna procena koja se zasniva na veoma realističnoj, rekao bih pesimističkoj, proceni investicija, privatizacije u našoj zemlji. Dozvolimo da nas razvoj događaja iznenadi pozitivno. Za ovu godinu smo predviđali manji rast bruto socijalnog proizvoda na početku godine, nego što je on zaista bio, a pretpostavljamo da će možda i naredna godina doneti neke pozitivne efekte koji će dovesti do većeg rasta bruto socijalnog proizvoda.

Ovo je poruka upućena budžetskim korisnicima – da rast njihovih primanja može da bude adekvatan rastu bruto socijalnog proizvoda plus inflacija. Znači, ne može se vršiti pritisak na Vladu Srbije od strane budžetskih korisnika da se plate realno povećaju više nego što se povećava produktivnost rada u našem društvu. Posle 50 godina nerealne ekonomije, to je jedna gorka pilula. Ali, to je pilula koja vodi ozdravljenju. Siguran sam da će naši budžetski korisnici, pre svega u zdravstvu, školstvu, u onim delatnostima koje su dugo godina bile sa depresiranim ličnim dohocima, razumeti da je i u njihovom interesu da se postepeno vanprivredne delatnosti dovedu u vezu sa razvojem privrede.

Mi ne možemo da prihvatimo drugi princip nego ovaj i, uprkos snazi pritisaka i argumenata koji dolaze sa te strane, mi već na početku sledeće godine moramo da kažemo, dakle – to je ono što imamo, to je ono što narod može da proizvede i to je ono što možemo da delimo.

Da sada sa opšte procene kretanja ekonomije u ovoj godini pređem na javne finansije.

Svima koji su pregledali ovaj budžet jasno je da je na strani rashoda nema mogućnosti za bilo kakvo povećanje. Učešće realne potrošnje u bruto socijalnom proizvodu sa oko 50% definitivno je preterano. Da nema fiksne socijalne obaveze i davanja koja su zatečena i zakonom definisana, ne bi mogao da opstane taj procenat učešća javne potrošnje u bruto socijalnom proizvodu, jer bi ono što bismo mi smatrali kao prihvatljivo ili kao optimalno bilo 5 do 8% niže. Znači. Realno bi bilo da jedna zemlja u razvoju rastereti svoju privredu, rastereti prihode gradjana, da smanji doprinose i da javna potrošnja u bruto socijalnom proizvodu učestvuje sa 35 do 40%. Mi smo 5% definitivno iznad onoga što je naša želja. Svaki procenat iznad toga ugrožava stabilnost budžeta i javnih finansija, i time stabilnost zemlje u celini, i vodi nas u deficitarno finansiranje, što bi bilo loše za sve – i one koji primaju platu iz budžeta i one koji primaju platu iz privrede.

Ako uzmemo u obzir tu surovu ravnotežu prihoda i rashoda, postavlja se pitanje šta je uopšte politička filozofija ovog našeg budžeta, da li je on nešto više od evidentiranja jedne realnosti koja je takva kakvu sam vam opisao. Mislim da je filozofija našeg budžeta vrlo jasna, impresivna. Ona se sastoji u tome da mi plaćamo obaveze iz budžeta koje su zakonom definisane, da ih plaćamo na vreme, iz realnih izvora, da ih ne plaćamo štampanjem novca, skrivenim deficitima, koji su postojali u svih prethodnih 50 godina, tako što se na račun infrastrukture, na račun dobavljača u zdravstvu , u energoprivredi, zapravo trošio jedan novac koji nije bio realno zarađen. Znači, sve se to ovog puta ne dešava, ni ove godine, a ni naredne. To je nešto što je revolucionarno u politici budžeta u našoj zemlji.

Prvi put imamo iskazano sve što je prihod, sve što je rashod i sve što je deficit. Taj deficit će ove godine biti tri puta veći nego što je bio 2001. godine, zato što procenjujemo da možemo da izdržimo taj deficit i što ćemo naći vanbudžetska sredstva za njegovo finansiranje. Ali, nema nikakvih skrivenih stavki, nema štampanja novca i skrivenih deficita. To je ono što je novina u ovom budžetu i u ovom pristupu budžetu. Mislim da je to nešto što našu zemlju vodi na put ozdravljenja. Ovaj pristup budžetu i ova koncepcija budžeta je možda najznačajnija poruka reformske vlade.

Zatečeno stanje je bilo suprotno. Svake godine je bila inflacija koja je bila posledica štampanja novca, time je bilo i obezvređivanja budžetskih obaveza, bilo je kašnjenja u regulisanju budžetskih obaveza. Rekao bih samo nekoliko podataka o tome šta smo zatekli, šta je isplaćeno u smislu zaostalih prava budžetskih korisnika, što se neće desiti 2001. godine.

Za materijalno obezbedjenje porodice isplaćeno je 26 meseci duga. To je koštalo 12,5 miliona maraka. Za dodatak za negu i pomoć drugog lica isplaćena su 32 mesečna duga . To je koštalo 6 miliona maraka. Za domski smeštaj isplaćeno je tačno 5,5 meseci, za hraniteljske porodice isplaćeno je kašnjenje od 2,5 meseca, obveznice za dečiji i materinski dodatak, koji su dospevale za naplatu 2001. godine isplaćene su u iznosu od 17 miliona maraka. To je čitava jedna lista od petnaestak socijalnih nadležnosti koje su bile u kašnjenju, što se 2001. godine nije desilo i 2002. godine se takođe neće desiti.

Takođe, socijalna davanja koja čine oko 30% iznosa ovog budžeta, i ove godine predstavljaju prioritet. Zbog smanjenja doprinosa na plate, doprinosi na penziono osiguranje ne pokrivaju ceo iznos penzija, tako da se oko 40% penzija zapravo plaća iz budžeta. To je neuobičajeno. Mi smo se opredelili za ovo rešenje, jer smatramo da su penzije stečena prava i da moraju prava da dodju na dnevni red. Zbog toga je njihovo finansiranje delimično budžetsko.

Ako govorimo o glavnim korisnicima budžeta, a to su pre svega prosvetni i zdravstveni radnici i njihove plate, njih ima oko 260.000; mislim da su u 2001. godini oni definisani kao prioritet i mislim da to nije urađeno tako loše. Mislim da oni mogu, uprkos generalno lošoj finansijskoj situaciji, da budu zadovoljni.

Ako pogledamo udeo plata za prosvetu u ukupnom fondu plata iz budžeta u 2000. godini to je bilo 36%. Znači, sa 36% je prosveta učestvovala u fondu plata. U 2001. godini to je bilo 38%, a u 2002. će to biti 41%. To je jedno natprosečno realno povećanje njihovih plata.

Ako to dovedem u vezu sa već spomenutom potrošačkom korpom, videćemo da je u oktobru 2000. godine za jednu potrošačku korpu bilo potrebno 3,9 prosvetnih prosečnih plata, a u oktobru 2001. godine, znači da smo godinu dana kasnije, 1,58 plata. Znači, po tome je taj odnos prepolovljen. Dvostruko više su prosvetni radnici u oktobru 2001. godine (u odnosu na cene života) imali, nego u oktobru 2000. godine.

Slično je i sa zdravstvenim radnicima. U oktorbu 2000. godine bilo je potrebno 2,65 plata za jednu potrošačku korpu, a u oktobru 2001. godine 1,52.

Nastavićemo sa pokušajem da se stanje standarda zdravstvenih i prosvetnih radnika popravi u 2002. godini, ali, ponavljam, u skladu sa realnim rashodima bruto socijalnog proizvoda i u skladu sa stanjem ekonomije.

Dakle, to je realan prosek stanja onog dela našeg društva iz koga se prihodi ubiru (to je proizvodnja, to je stvaranje viška vrednosti) i onog dela našeg društva gde ti prihodi idu, a to su budžetski korisnici. Ministar finansija će vam detaljno izložiti i videćete kakav odnos između tih budžetskih korisnika je uspostavljen. Ono o čemu mi možemo, ako smo odgovorni ljudi, danas da diskutujemo je kako ćemo tu definisanu sumu prihoda možda još malo korigovati u delu rashoda, a ne kako ćemo ih povećati. Svako povećanje je nerealno.

Ja vas molim, kada razmišljamo o budžetu, da razmišljamo samo o reorganizaciji dela rashoda, a nikako o povećanju rashoda i zahtevu da se rashodi povećaju, ma koliko to opravdano bilo.

Dobra vest je da nam naredne godine predstoji privatizacija, koje ove godine nije bilo, da nam predstoji restruktuiranje preduzeća i konsolidacija finansijskog sektrora i mogućnost da se finansira zdrava proizvodnja, konsolidacija institucija koje regulišu tržište i naravno, nadamo se, dalje suzbijanje sive ekonomije i nešto više prihoda u budžet sa te strane.

Pošto smo rešili pitanje starih dugova naše zemlje, uklonjene su prepreke za investicije u našu zemlju i, ako kažemo da je proces restrukturacije preduzeća onaj deo koji mi treba da pripremimo sa naše strane, reprogramiranje stranih dugova prema inostranstvu i otpis jednog dela tih dugova omogućava da ozbiljne strane investicije uđu u one delove naše privrede koje mogu profitabilno da posluju. Time sledeća godina može da bude godina velikih privrednih aktivnosti.

Ova godina je bila godina uvođenja reda u javne finansije, donošenja nekoliko osnovnih zakona koji našu zemlju održavaju u standardima poslovanja u normalno uređenim zemljama. Sledeća godina može da bude godina realne ekonomije, to znači razvoja preduzeća. Normalno je da ljudi imaju radna mesta gde proizvode i gde dobijaju plate.

Budžetska disciplina uslov je za ovaj ubrzani ekonomski razvoj. Test budžetske discipline biće danas i ovih dana, kada budemo glasali o budžetu. Postoje dva uslova, i time želim da završim: prvi uslov je da poslanici prihvate činjenicu da se rashodi ne mogu povećavati, da poslanici pokažu odgovornost prema odnosu rashoda i prihoda u našem društvu; drugi uslov je da budžetski korisnici budu realistični, da svi oni koji dobijaju plate iz budžeta shvate da naspram njih ne stoji neko ko ima skrivene rezerve novca, ko može da štampa novac, nego da mogu da dobiju samo onoliko novca koliko se realno, putem poreza i doprinosa, prikupi iz našeg društva.

Uz ta dva uslova imamo dobru šansu da u narednoj godini učinimo drugi veliki važan korak u pravcu definitivnog ozdravljenja naše zemlje. Ja sam siguran da će ovaj parlament razumeti ovu poruku, da će ovaj budžet biti prihvaćen na jedan realističan način i nadam se da ćemo imati i vašu podršku u budućim pregovorima sa budžetskim korisnicima oko traženja rešenja, kako da se zadovolje njihovi interesi u ovakvom budžetu koji je definisala stvarnost, mnogo manje ministar finansija nego stvarnost koju smo zatekli u našoj zemlji.

Ta stvarnost jeste teška, ali ako uzmete u obzir sve ovo što sam vam rekao, ona nije tako loša. Mi smo zemlja u ozdravljenju, mi smo zemlja koja je vrlo blizu toga da postane jedna zemlja normalnog poslovanja, normalnog života. Jedan normalan budžet je pretpostavka za jedan takav normalan razvoj. Mi vam nudimo jedan takav budžet i ja sam siguran da ćete vi imati razumevanja za njega. Hvala vam.