Govor dr Zorana Đinđića u Skupštini Srbije
Datum: 
21.06.2001
Period: 
Premijer 2001–2003.

Predlog zaključka povodom proglašenja »Ustavnog okvira za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji«

Poštovani narodni poslanici, zaista nema razloga da se unose polemički tonovi oko stvari oko kojih nema suštinski nikakvog spora. Sa stanovišta Vlade Republike Srbije mogu da kažem da je skoro sve ono što je rečeno, a u smislu jezičkog preformulisanja ovog teksta, prihvatljivo za Vladu. Mislim da ćemo pogrešiti ako pažnju usmerimo na te nijanse i ako pomislimo da smo rešili problem time što smo izabrali neke druge reči. Nije ništa sporno. Mnogo oštrije reči ako bi pomogle, mi prihvatamo i najoštrije reči, ali šta iza tih reči sledi i da li se time stvari na nivou činjenica menjaju i poboljšavaju. Mislim da treba da govorimo o činjenicama, a pogotovo u jednoj političkoj situaciji i atmosferi u kojoj su reči često korišćene da bi prikrile činjenice. Logično je da jedna vojska koja pobedi ne napušta teritoriju svoje države i logično je da vojska koja je poražena ne nastupi i ne zauzme tu teritoriju. Opis reči pobeda i poraz u sebi sadrže te posledice. Znači, ona vojska koja je po nekim tumačenjima poražena, ona se sada nalazi na Kosovu i Metohiji i mi imamo posla sa tom surovom činjenicom. Ništa nam ne vredi da je prikrivamo nekim drugim rečima mi treba da vidimo šta u tim datim okolnostima može da se uradi. Uvek živi ljudi mogu nešto da urade. Ako ne vode računa o tome šta će da urade, nego vode računa o tome kako da opisuju svoju situaciju da bi je ulepšali, onda ćemo propustiti tu priliku da uradimo ne ono što bi nas sve zadovoljilo i što bi zadovoljilo naše interese, ali da uradimo nešto što bi poboljšalo datu situaciju.

Politika je jedna veština gde se iz datih okolnosti ono što je najbolje uradi, a ne da se zamisle neke idealne mogućnosti i da onda licitiramo oko toga ko se više zalaže za te idealne mogućnosti. Nema u ovoj skupštini, ovakvoj kakva jeste, nikoga ko ne bi podržao i najmaksimalnije zahteve. Nije valjda stvar u tome. Ako se takmičimo oko toga, raspravljaćemo na pogrešnu temu. Hteo bih da kažem samo nekoliko stvari, koje su se ovde pojavile možda kao nejasnoće ili nesporazumi. Najpre, kako je došlo do ovog predloga koji vi imate kao predlog dve vlade. Taj dokument je nastao ovde kombinacijom stavova koje je Vlada Srbije predložila i stavova Savezne vlade i saveznih organa. Znači Republička vlada stoji iza deklaracije ili rezolucije ili ne znam ni kako smo je nazvali, Skupštine Republike Srbije, jer je to obaveza Republičke vlade i nema nikakvog razloga da mi bilo šta menjamo, jer se to pre manje od mesec dana desilo. To je naša pozicija. Dakle, ovaj tekst koji imate je nastao nakon zajedničke sednice te dve vlade, pošto sam na početku rekao, možda malo uvijeno, da više učesnika ima u tom postupku. Jedan učesnik je Republika, a drugi učesnik je savezna država, treći učesnik su Srbi na Kosovu. Kombinacijom svih tih stavova došlo se do jednog teksta koji sadrži osnovne interese. Osnovni stožer u čitavom tom dokumentu jeste pozivanje međunarodnih organizacija da preuzmu svoje obaveze koje su formulisane u Rezoluciji, kao što smo mi dužni da preuzmemo svoje obaveze koje su takođe formulisane u Rezoluciji. Ni nama nije drago što su nam te obaveze nametnute, ali to su uvek obaveze za dve strane. U istoj onoj meri u kojoj mi te obaveze preuzimamo, jer ništa drugo ne možemo, tražimo i od međunarodnih organizacija da oni svoje obaveze preuzmu, jer pretpostavljamo da se jedan civilizovani politički i državni život u tome sastoji.

To je poruka i ako ta poruka bude i sa ove skupštine otišla to je dovoljno. Mi možemo da je formulišemo u raznim tačkama, na razne načine, u oštrim stavovima, ali to neće mnogo menjati na stvari. Druga stvar, koja se ovde pojavila kao možda mala nejasnoća, da li ćemo mi imati neku međunarodnu štetu ako imamo oštar stav ili ako odbijemo ustavni okvir, da li je uslovljeno nekim našim statusom u međunarodnim finansijskim, ekonomskim i drugim institucijama. Odgovorno tvrdim da nije. Za razliku od nekih drugih stvari, kao što je na primer saradnja sa Međunarodnim sudom u Hagu, koji jeste određeni uslov i vrlo je jasno to u međunarodnim zahtevima, ovaj naš stav ne uslovljava našu poziciju. Mi nećemo pogoršati poziciju ni Jugoslavije ni Srbije ako budemo imali neki drugačiji odnos prema ovom ustavnom okviru, nego što je odnos međunarodnih administratora na Kosovu i Metohiji. Znači, nije stvar u tome da mi moramo da imamo neki stav da bismo spasli neku svoju poziciju, a to je možda dobra strana čitave te stvari.

Loša stvar je da je to tako zato što naš stav ne utiče bitno na razvoj događaja. Znači, ako mi kao Skupština kažemo, mi ne prihvatamo, to će se sprovoditi na određeni način, zbog toga što mi niti imamo nadležnost niti imamo faktičku snagu da sprečimo to sprovođenje. Tako da toga treba da budemo svi svesni. Naravno da samo organizovanje ove sednice i zaključci prošle sednice Skupštine jasno govore o tome da mi ne smatramo da je to dobar put rešavanja kosovske krize i da mi ne mislimo da je taj dokument dobar, ni njegov naslov, ni njegovi elementi, ni način na koji je on donet, a ni njegov odnos sa rezolucijom. Mi u celini smatramo da to ništa nije dobro. Možemo da kažemo da to nije dobro i da kažemo da oštro protestujemo i da kažemo ne prihvatamo. Šta god da kažemo jasno je da mi imamo takav odnos kakav imamo.

Mi predlažemo kao Vlada da se ponašamo realistično, a to znači da ne pretimo praznom puškom i da se ne ponašamo da kada mi kažemo da ne prihvatamo, da znači onda da će to da izazove strašne neke posledice i događaj će se promeniti, jer onda bismo se prilično nezrelo ponašali. Ako govorimo povišenim tonom negde gde zapravo ne možemo ništa da izdejstvujemo, bolje da ne govorimo povišenim tonom, da čuvamo povišeni ton možda za neke druge situacije, gde možda možemo time nešto da postignemo. Ako stalno govorimo povišenim tonom, onda nas neće shvatiti ozbiljno ni u nekoj drugoj situaciji.

Ova situacija na osnovu opisanih i datih uslova, a oni su ovde izneti, nisam ih detaljno obrazlagao, gospodin Batić ih je obrazložio i nekoliko drugih poslanika, jeste vrlo uzak manevarski prostor u kome mi možemo da delujemo, ali ipak jeste manevarski prostor. Mi možemo prilično toga da uradimo u dnevnom angažovanju, ako budemo dobro organizovani i kao država i kao vlast. Na žalost, imamo dosta prepreka na putu da budemo dobro organizovani. Znači, institucije naše države već odavno ne funkcionišu kao institucije dobre države, ni u ekonomiji, ni u nekim drugim stvarima. Kriza na Kosovu i Metohiji je dugotrajna kriza, i za upravljanje tom krizom su potrebni zaista vrlo efikasni instrumenti i jedna dobra državna administracija, jasne nadležnosti i profesionalne službe, i da sve to bude u redu, i ekonomija i dosta novca. Zamislite koliko Izrael troši da bi držao krizu pod kontrolom na svojoj teritoriji. Mi sa hiljadu puta manje treba da upravljamo sličnom krizom, kao što je kriza u Izraelu. Znači, sve su to ograničavajući efekti, koji nemaju neposrednu vezu sa krizom na Kosovu i Metohiji, nego se tiču naše snage kao države. Naša nada je da ćemo postepenim postavljenjem države na zdrave noge imati snagu i da stičemo sve veći i veči uticaj i na tu najveću krizu koju imamo u našoj državi, a ona je na Kosovu i Metohiji.

Ali, unapred upozoravam javnost da se naš uticaj neće povećati, niti naša snaga biti veća. Ona će biti veća samo ako naša država bude jača, ako bude bolje organizovana, i ako planski ispuni taj prostor koji je izgubljen ili barem jedan deo tog prostora koji još uvek može da bude vraćen. Treća i poslednja stvar oko koje sam hteo da intervenišem, a to je jug Srbije i teritorijalna zona bezbednosti, mislim da se omalovažava uspeh ove Vlade i ove države na rešavanju tog problema. On se omalovažava iz partijsko političkih razloga, ali to nije dobro, jer smo mi imali tako malo uspeha u proteklih deset godina, da nije dobro da ne priznajemo i taj mali uspeh jer ćemo obeshrabriti narod.

To je prva stopa naše teritorije nad kojom smo mi za deset godina stekli suverenitet koji je bio izgubljen, deset godina smo samo gubili suverenitet nad našom teritorijom. Prvi put smo sada nešto stekli. Kaže se da je ta teritorijalna zona ionako bila naša. Znate kako je bila naša? Bila je naša tako što je na dve hiljade kvadratnih metara bilo dozvoljeno da se kreću samo naše lokalne policijske snage, s lakim policijskim naoružanjem, a najteže policijsko naoružanje, koje je bilo dozvoljeno, bio je kalašnjikov. To znači, vrlo ograničen broj nečega što se zvalo lokalna policija. To je bilo podložno tumačenju da to nije bila samo lokalna policija, zato što smo mi to tako tumačili, a nije se moglo ni proveriti ko je u tome, u toj zoni, ali nije bilo dozvoljeno prisustvo nikakvih specijalnih formacija niti vojske. Prisustvo vojske je bilo ograničeno u dvadeset pet kilometara od administrativne granice sa Kosovom i Metohijom. To je bila činjenica zapisana u Kumanovskom sporazumu.

Danas se naša vojska nalazi na tom delu granice sa Makedonijom. Prvi put je jedan deo naše teritorije vraćen u našu nadležnost i naš suverenitet. Danas se na tih dve hiljade kvadratnih kilometara nalazi naša vojska, nalazi se naša policija, bez ikakve kontrole naoružanja koje ona ima. Ona je sa tenkovima i bojnim kolima. Bio sam prisutan kada su bojna kola naše policije ulazila u tih pet kilometara. To je promena Kumanovskog sporazuma do koje je došlo teškim pregovorima, velikim pocesom sticanja poverenja, i mi smo uspeli da razvežemo taj paket koji je bio spakovan, u kome su Kosovo, jug Srbije i Makedonija bili tri dela iste teme. Postojao je plan da se sa time izađe pred neki novi balkanski Dejton i da se kaže gde su Albanci, ovde ili tamo, da vidimo kako to da regulišemo. Mi smo uspeli da to vratimo, jug Srbije nije više ni u kom smislu vezan za pitanje Kosova i Metohije i uopšte nije tačno da je tu neko nekoga zamajavao da bi se sada na Kosovu i Metohiji dešavale neke stvari.

Sada je skrenuta pažnja na teritorijalnu zonu, na te stvari koje su se događale, događale su se dve godine. Ništa se nije bolje ili lošile događalo pre novembra prošle godine, kada je došlo do krize u teritorijalnoj zoni, na samom Kosovu i Metohiji. Isto se događalo. Osim što je sada na dve hiljade kvadratnih kilometara Srbija dobila pravo suvereniteta. Mislim da je to jedan postupak koji pokazuje da i u teškim situacijama, ako imate neki plan, ako delujete smireno, ako ne pretite praznom puškom, možete da ostvarite izvestan napredak. Taj napredak nije veliki zato što situacija koju smo zatekli nije dobra. Da ta situacija nije bila tako loša, mi bismo tim zalaganjima koja smo imali u proteklih sto pedeset dana postigli više. Ali, ako ne uvažavamo napore tih ljudi, činjenicu da je uz ogromne napore lobija, koji su protiv Srbije, to bilo sprečavano, i na kraju nije sprečeno, na kraju je Srbija odnela pobedu. Ta pobeda je možda mala, mala u smislu što to nije tako velika teritorija u odnosu na teritoriju Kosova i Metohije, ali to je korak u ispravnom smeru. Mislim da je to model za rešavanje i drugih problema. Ako govorimo o vraćanju naše vojske, onog dela koji je predviđen, sličan je metod. Znači, ono što nam pripada po međunarodnim rezolucijama, uz pametnu politiku, uz odlično dnevno, diplomatsko, političko insistiranje, uz lobiranje kod prijateljskih država, mi možemo da učinimo taj sledeći mali korak. Da ne širimo iluzije da možemo brzo da rešimo ono što je decenijama zapušteno, ne samo unazad deset godina, nego što je više decenija zapušteno, da to možemo da saniramo za sto dana, za dvesta ili za hiljadu. I naredne generacije će rešavati ovaj problem ali na nama je da im ga ostavimo u boljem izgledu nego što smo ga zatekli. Mi smo ga zatekli u veoma lošem stanju, već sada možemo da kažemo da je država Srbija u mnogo boljoj poziciji nego što je bila 5. oktobra 2000. godine. To nije tako mnogo, ali nije ni zanemarljivo. Biće mnogo više ako budemo razumni, ako budemo oko toga jedinstveni, i ako ne budemo licitirali oko reči, oko izraza.

Mi, kao Vlada Srbije, pokušavamo da više radimo na planu koji nije javan, pokušavamo da onaj deo srpskog naroda koji kompaktno živi podržimo, da nađemo rešenje za podršku srpskim enklavama i da pojačamo fizičko prisustvo naše, a da se sve to događa u okvirima koji su zadati međunarodnim rezolucijama i imaperativima koje mi nismo želeli, ali koje ne možemo tako lako da promenimo. Mi bismo kao Vlada voleli da smo zatekli prazan list papira i da mi definišemo šta želimo na Kosovu i Metohiji. Mi smo zatekli jednu praznu »fusnotu«. Taj list papira je ispisan gusto. Jedva da nešto može da se dopiše, i mi sada pokušavamo da iz tog malog praznog prostora koga ispunjavamo svojom politikom, da širimo i širimo. Ako neko ima bolji predlog, šta mi realno možemo da uradimo bolje, neka kaže. Ako neko ima predlog šta možemo da tražimo i da budemo radikalniji u nekom verbalnom smislu, to nam neće svima pomoći. Mislim da smo mnogo imali praznog radikalizma u ovih poslednjih deset godina, da smo svi umorni od toga i da je naročito taj narod na Kosovu i Metohiji umoran od toga.