Govor dr Zorana Đinđića u Skupštini Srbije
Datum: 
10.06.2001
Period: 
Premijer 2001–2003.

Predlog za razrešenje dr Vuka Obradovića sa funkcije Predsednika Vlade Republike Srbije

Poštovani Narodni poslanici, pretpostavljam, kao što je javnost Srbije čitava ova današnja rasprava bila neprijatna, tako je i nama kao Vladi, i meni kao predlagaču. Međutim, nije to bio naš izbor. To proističe iz prirode političkog života danas u Srbiji, a verovatno i iz prirode tranzicije ka jednoj normalnoj i uređenoj demokratskoj državi u kojoj će se i odnosi, i izbor ljudi, i kriterijumi drugačije uređivati. Ali, tu smo gde smo.

Pre nego što kažem nekoliko rečenica o vezi između predsedništva DOS-a, poslanika, Vlade, jer vidim da ima nekih nesporazuma o tome ko o čemu odlučuje, dozvolite mi samo da kažem dve primedbe. Ne mogu da ih izbegnem. Naime, većina onih iz redova opozicije koji su govorili, imaju određeni dvostruki moral, sasvim sigurno, u dve tačke. Prvo, u prvih pet rečenica kažu da im je Vlada nametnula jednu temu koja je najmanje važna u Srbiji, pored mnogih drugih važnih tema, a onda iskoriste svojih deset minuta da o toj nevažnoj temi i o svemu drugome govore, pa onda i prekorače, a neki i tri puta po deset minuta. Tako da su onda, zapravo, o toj temi koja nije važna, govorili deset sati.

To je u popriličnoj meri licemerno. Drugo, kada su već uzeli reč, onda su o svim mogućim problemima ove zemlje govorili, a pre svega o ekonomskim, ponašajući se kao da su svih deset godina bili u opoziciji i kao da nisu oni ti, koji su stvorili sve te probleme. Onda su se tobože čudili kako to Vlada za 120 dana nije uspela da reši ono što su oni za 10 godina upropastili. Zaista je čuđenje na mestu, samo kada bi ljudi u Srbiji bili toliko naivni i kada se ne bi sećali ko je bio pre godinu dana i pre dve godine i pre četiri godine u Vladi.

Mi smo kao Vlada koja je 26. januara izabrana ovde, zatekli zemlju koja ima 25 milijardi maraka spoljnjeg duga i 840 milijardi dinara unutrašnjeg duga. Kada govorite o blokiranim računima, o nezadovoljnim radnicima, pomislite na to ogromno breme koje ste navalili na ovaj narod i na ovu privredu. Sada hoćete da za 100 dana neko to breme skloni sa naroda. Mi ćemo ga skloniti, naravno, ali treba malo više vremena i treba nam ipak jedan parlament koji će, ako kaže da mu je stalo do prioriteta, da mu je stalo do zakona, onda to i da pokaže. Ne da jednim svojim delom bude kočnica. Mi očigledno, kao zemlja i kao privreda, idemo uzbrdo. Sa našom malom ručnom kočnicom, idemo malo sporije, jer mi očekujemo od ovog parlamenta da donosi zakone koji će omogućiti ovoj zemlji da da gas i da ide malo brže.

Sada druga tema – odnos između predlagača i moje obrazloženje. Ima pomalo i nerazumevanja, prirodno, jer mi nismo dugo u parlamentarnoj demokratiji, između one političke snage koja izlazi na izbore, između poslanika koji na određenoj listi nastupe i između Vlade koju oni izaberu. Čini se kao da su to neke tri planete i onda se kaže- Skupština ona je suverena, ona je planeta za sebe, Skupština nije ovde, šta vi nama tamo. Ne, dame i gospodo, svuda u normalnim demokratskim zemljama određena partija, grupa partija ili koalicija izađe na izbore. Ljudi koji vole te partije ili tu partiju odlučuju u skladu sa pravilima unutar te partije, ko će biti poslanički kandidati. Narod bira poslaničke kandidate sa te liste, sa tim programom, sa tim obećanjima. Ti koji dobijaju većinu biraju vladu. Vlada sa njima priprema zakone. Nije to kozačka skupština, gde onaj koji ima jači glas i veći stomak ima više uticaja. Ne , dame i gospodo, to je uređeni postupak gde neko dobije većinu, na osnovu svog programa. Ta većina izabere vladu i ta vlada sprovodi program većine. Prirodno je da ta većina glasa za zakone i to nije nikakvo poslušništvo, nije nikakvo poništavanje parlamenta, nego je to prirodan odnos između političke snage parlamenta i Vlade.

U tom smislu, ta politička snaga je predložila vladu, sastav vlade naravno, pošto tu političku snagu predstavljaju ljudi koji su u parlamentu i većinska poslanička grupa, oni su to potvrdili. Tako je vlada izabrana. Na isti način ta politička snaga može da promeni vladu. Celu vladu ili deo vlade. Nije ovo tema koja je trebalo da se nađe na dnevnom redu. U drugim zemljama, ne bi se ni našla na dnevnom redu i u drugim zemljama kada jednog ministra većina koja ga je postavila hoće da povuče, onda se on sam povuče. Ne postoji nijedna zemlja na svetu gde potpredsednik vlade ili ministar vlade dopušta da opozicija raspravlja po pitanju poverenja, koje je u njegovoj koaliciji već rešeno.

Zato sam ja rekao da je predsedništvo DOS-a odlučilo, a ne ulazeći uopšte u suštinu ko je kriv, a ko nije kriv. Ni ja isto, nijednog trenutka ne ulazim u pitanje da li su u pravu 15 članova predsedništva ili predsednik te stranke. Činjenica da između 15 članova predsedništva i predsednika mesec dana ne može da dođe do poravnanja, jeste za nas opterećenje. Mi kao predsedništvo DOS-a kažemo-žao nam je što se to desilo. Nemam nikakve primedbe na rad gospodina Vuka Obradovića, kao potpredsednika Vlade. Nikakve primedbe nemam. Da se nije to desilo, znači, da u njegovoj stranci nije došlo do tih podela, ne bi se uopšte to pitanje postavljalo pred parlamentom.

Kada se već desilo, dozvolite da Vlada mora da se bavi svojim prioritetima. Ne može svaki dan da odgovoara na pitanja, da li su u pravu ovi ili oni. To je jedan potpuno normalan i time uvodimo parlamentarnu demokratiju u Srbiji. Onda dolazimo do čitavog niza kleveta, laži, podmetanja. Moram na jedan deo toga da odgovorim jer su ljudi to čuli, i iz parlamenta. Naš narod je dobronameran i on ne može da pomisli da je na nekoj poslaničkoj listi izašao neko ko ga namerno obmanjuje. Posle svih ovih godina obmanjivanja, ljudi još uvek misle – pa, valjda kada govori za tom govornicom ima neki osećaj odgovornosti za tu izgovorenu reč. Na žalost, neki i nemaju.

Većina rasprave danas, a pre svega iz krugova opozicije odnosila se na mene, a ne na temu dnavnog reda. Meni možda i laska ta opsednutost mojom ličnošću, već godinama, a pogotovo u prethodnih par meseci.To je jedan začarani krug. Oni koji su opsednuti mojom ličnošću, sve vreme tvrde kako ja imam toliko moći, da to nije prirodno u Srbiji. Pri tome, oni daju na mitski neki način, kao neke vračare, oni mi daju tu moć, jer pričaju samo o meni. To je dirljivo, ali dame i gospodo, i pomalo bolesno. Ta opsednutost je pomalo bolesna. Da je ljubav u pitanju, bilo bi bolesno, a pošto je mržnja u pitanju, ako je još uvak moguće, možda će se razboleti i više nego što jeste. Ja vas zato molim, razmišljajte o sebi i o svojoj opsednutosti, nemojte toliko da se bavite mojom ličnošću. Ni ja se na bavim toliko sobom, koliko se vi bavite mojom ličnošću.

Sada da izdvojimo neka pitanja koja mogu da izgledaju kao činjenice ili kao argumenti i na njih da odgovorim, uključujući sve što je pomenuto, nadam se većina toga. Prvo je pitanje moje lične imovine- da li imam imovinu i koju. Jula 1994. godine podneo sam tadašnjem parlamentu republike Srbije Predlog Zakona o obaveznom prijavljivanju imovine javnih funkcionera. Taj predlog zakona je tada odbačen u Skupštini Republike Srbije. Rečeno je da nije umesno da funkcioneri prijavljuju javno svoju imovinu, jer je to protiv zaštite njihove privatnosti, kao građana Srbije. Pre nego što sam podneo taj zakon u ime Demokratske stranke, održao sam konferenciju za štampu i izneo listu moje privatne imovine, da dokazima o njenom poreklu. To je objavljeno tada u novinama i ja sada odgovorno tvrdim., da se od tada do danas moja imovina nije promenila.

Dakle, odgovorno tvrdim pred javnošću i pred zakonom da se moja imovina od juna 1994. godine do danas, nije promenila. Nisam imao nikada kuću ni danas je nemam, a imam jedno vrlo konkretan predlog ( da ne pokazujemo fotografije, vi ste svedoci): da tu moju kuću, koja postoji i čijiu sliku pokazuje jedan poslanik, i njegovu kuću, da budete svi svedoci, ako postoji ta moja kuća stavljam je u fond za nezbrinutu decu. Ako ne postoji predlažem da se osnuje komisjija Vlade Srbije i parlamenta, i možda advokatske komore, ili koga hoćete i da proveri. Ako ne postoji ta moja kuća, da ona kuća u koju je gospodin Šešelj kupio pre 10 godina, a došao je u onim japankama na bosim nogama iz Sarajeva, da ta njegova kuća ide u Fond za nezbrinutu decu, jer je sigurno mnogo dece nezbrinuto zbog politike koju je ovaj gospodin vodio ovih 10 godina.

Što se mene i mojih kuća tiče, toliko. Ne samo ove na slici, nego svih drugih koje budu pronađene u ovoj zemlji ili u drugim zemljama, ne samo sada, nego sve vreme dok sam ja na ovoj funkciji, na kojoj jesam. Dakle, ovo važi i rečeno je javno, držite me za reč, i možda i krivično. Predlažem da kao parlament prihvatimo i mislim da je ovo fer ponuda i mislim da će gospodin Šešelj imati priliku da svoje stambene probleme rešava u budućnosti, još je mlad, može da radi, konačno može da počne nešto da radi.

Što se tiče oslobađanja i skidanja sa poternice, odgovorno tvrdim da ova vlada i ovaj MUP nikoga nije skinula sa poternice. Nikoga niko nije skinuo sa poternice, ni Stanko Subotić, ni bilo ko drugi. Ni sa kim nisam ni u kakvom poslu bio ni sada. Dakle, potpuno odgovorno tvrdim- ni u kakvom poslu, ni u vezi sa cigaretama, ni u vezi sa bilo čim, nisam bio, nisam nikada nijednu paklicu cigareta ni kupio ni prodao, ni direktno ni indirektno. Inače sam nepušač.

Sve drugo su klevete.

Sada malo, pre nego što pređem n kriminal i korupciju, „Nacional" i druge vrlo autoritativne hrvatske izvore, u koje ovde vlada veliko poverenje, naročito među nekim nacionalnim strankama, da kažem nešto o privredi.

Neki poslanici iz ove druge poslaničke opozicione grupe žalili su što stanje u poljoprivredi, stanje u školstvu, stanje u privredi nije dobro, i što Vlada ne investira.

Mogli ste za ovih 10 godina parlamentarizma da naučite, da Vlada nije investitor. Vlada ne investira i inače. Vlada stvara zakonske uslove, mogućnosti da investiraju oni koji imaju novac. Pošto u našoj zemlji ima malo novca, zbog toga što ste ga vi izneli, milijarde nemačkih maraka, ili ste dopustili da bude iznet u proteklih 10 godina, sada jedini novac, u vidu investicija koji može da dođe, jeste novac iz inostranstva.

To nije tako strašno jer su i u drugim zemljama investicije uglavnom sa svetskih berzi novca, ali su potrebni uslovi, politička stabilnost i uključivanje zemlje u međunarodne finansijske ustanove da bi te investicije došle.

Mi dosta toga činimo da bi te investicije došle, ali sasvim sigurno, ni danas ni ubuduće, mi nećemo da budemo biznismen koji će da investira. Niti ćemo da kupujemo kao Vlada, niti ćemo da prodajemo. Nećemo da izvozimo ni pšenicu, ni nešto drugo, kao što su prethodne vlade činile. Mi ćemo da postavljamo opšte uslove da bi privreda mogla da posluje, da bi ljudi koji ulažu u našu zemlju imali garancije da će taj njihov novac biti sačuvan, da će on biti bezbedan i da će svojim ulaganjem stvoriti za naše ljude, koji su tu zaposleni, dobrobit i za sebe kao vlasnike tog novca.

Nikada poljoprivreda nije bila tako oslobođena poreza kao što je u ovom poreskom zakonu. Skoro se ništa u poljoprivredi od poreza ne plaća. Cena od 7,5 dinara je za 25% veća nego što je cena u okruženju i to je najveća cena u regionu. Ta cena je subvencionisana. Dakle, to nije realna cena. To je subvencionisana cena.

Mi smo se svesno odlučili za cenu koja je viša nego što je tržišna. Mi po toj ceni tu otkupljenu pšenicu, ako bi hteli da je prodamo, ne možemo da prodamo. Mi to radimo da bismo podržali selo i seljake, jer su oni stradali u ovih proteklih nekoliko godina i zbog toga kažemo- na svaki kilogram pšenice najmanje dinar do dinar i trideset je subvencija od strane Vlade.

Nije nam lako da u budžetu nađemo tih nekoliko milijardi, ali poslednjih nekoliko dana jako se trudimo da to uradimo. Takođe, dve milijarde dinara iz budžeta odvojeno je za remonte u elektroprivredi i taj novac je dat ne elektroprivredi, nego dobavljačima elektroprivrede. To je oko 100 ili 150 preduzeća, kojima elektroprivreda duguje već godinama. Jer, elektroprivreda je zapravo čvor u tim unutrašnjim dugovanjima.

Zbog lošeg poslovanja, zbog neodgovornosti prošlih vlada elektroprivreda skoro svima duguje. Naravno, i elektroprivredi drugi duguju za račune za struju, ali elektroprivreda je blokirala, time što ne plaća svoje dugove i račune, veći deo privrede. Tih dve milijardeje krenulo pre 10 dana. Biće predloženo još milijardu ili dve tokom leta.

To je ogroman napor koji ova vlada radi. To je ogroman napor za građane Srbije, ali taj novac koji se ulaže u elektroprivredu ide u privredu. Tim novcem se nešto proizvodi, plus imaćemo elektroprivredu koja može da proizvodi struju. Nećemo morati da uvozimo struju.

To je način na koji Vlada može da ulaže novac u privredu, ali ne da daje preduzećima, ne da sada neko štrajkuje i kaže- gde je Vlada da nam da pare, da mi malo proizvodimo, a posle toga opet da tražimo pare. Tako se u normalnoj tržišnoj privredi ne posluje.

To je ono što se tiče privrede.

Što se tiče školstva, potpuno je pogrešno preneto, a mislim da je u međuvremenu i korigovano pitanje školarina. U ime Vlade vam odgovorno ovde kažem- niko, čiji je školski uspeh dobar, neće izostati sa fakulteta zato što nema novca. Niko. Svako ko ispunjava uslove, ima dobre rezultate, moći će besplatno da studira. To je pod jedan.

Pod dva, onaj ko ne ispunjava uslove, nema rezultate, mora da plati, jer i taj univerzitet mora od nečega da živi. A to, što vas je Kardelj naučio, da je fakultet u stvari samo da ne biste bili na ulici, nego hajde idite na fakultete, pa se posle ne zna šta će biti sa tih stotinu hiljada ljudi koji su završili fakultete u punim salama, bez potrebnih uslova na fakultetima gde moraju da se rade eksperimenti, na medicinskom, na farmaceutskom, to dame i gospodo, je prošlo vreme.

Ono što će u Srbiji da se održava, što je prioritetove vlade, to je znanje. Jeste znanje, ali oni koji žele da stiču univerzitetsko znanje, moraju to i da dokažu. Oni drugi, koji idu na fakultet samo da ne bi otišli u vojsku, ili zato što im mama i tata imaju novac, pa, oni neka plate. Mislim da je to prirodno i to nije antisocijalno. Naprotiv, to je jedna vrlo socijalna politika.

I, sada dolazimo do najvažnije i do najinteresantnije teme, kriminal i korupcija. Što se tiče ove komisije, gospodin Obradović je i sam rekao, ona je bila i sastavljena je od 10 ili 15 predstavnika raznih ministarstava, Narodne banke. Svako od njih je davao svoje izveštaje. Radio je svoj deo izveštaja i to se sklapa. To će biti jedan izveštaj objavljen u novinama, ono što je do sada urađeno. Ne znam da li je neko sebe tamo prepoznao. Da li je to bio toliko eksplozivan tekst da bi zasluživao jednu celodnevnu raspravu u parlamentu.

Iskreno da vam kažem od početka nisam u tome ni učestvovao. Bio sam inicijator same ideje, kao što sam i rekao na početku. To je fer, bez obzira što je veći deo tog poslovanja bio legalan kroz ovih 10 godina, ali nije moralno da se u uslovima kada su milioni ljudi osiromašili, da se 1 000 ili 10 000 ljudi obogati.

Zbog toga je taj zakon. Zakon, ne radi se tu o nekom velikom kriminalu, jer se inače Komisija ne bi bavila time. Kriminalom se bave državni organi koji se bave kriminalom. Tu se radi o traženju jednog modela da se jedna nepravda koliko- toliko ispravi.

Zakon je u proceduri. Imaćete priliku da o njemu glasate. Podneli ste amandmane na taj zakon i videćete da će taj zakon bar jedan deo nepravdi, koje su se u ovih 10 godina desile, ispraviti. Ne može sve da se ispravi. Ne može se u istu reku dva puta stati.

Ono što se desilo u ovih 10 godina delom je bespovratno otišlo, ali ono što mi možemo da uradimo jer bar jedan deo neke male pravde, koju dugujemo ovoj zemlji. Mi smo dirnuli u osinjak već od samog početka i ne postoji nijedna vlada u nekadašnjoj Istočnoj Evropi, gde je u prvih mesec dana pucano na vozača šefa državne bezbednosti, pucano na automobil ministra unutrašnjih poslova, podmetnuta bomba pod automobil.

Znači, to je bio znak da smo na dobrom putui da tim putem nastavljamo. Imali smo dva ili tri prioriteta u tom smislu. Jedan u odnosu na ono gde smo mislili da najviše ima zloupotreba i gde kriminal donosi najveću dobit. To su nafta, cigatere i droga, kao i kriminal koji se odnosi na otmice, uzimanje reketa, i taj deo kriminalne scene.

Jedini način da suzbijemo te vrste kriminala, a uz ovakve strukture i ovakve službe koje mi danas imamo u Srbiji, a mi ne možemo za 100 dana da potpuno promenimo i da imamo sada neke službe koje su u ovih 10 godina živele u nekoj drugoj zemlji. Većina tih ljudi, koji treba da obavljaju taj posao, radili su i u 10 proteklih godina u tim službama. Znači, tu ima dosta problema.

Na carini ima dosta problema u svim tim službama. Jedini način da suzbijemo šverc je da kao vlada donesemo uredbu da se nafta dovozi preko naftovoda. Znači, da se dovodi iz luke, ne znam ni ja gde, u Rijeci ili negde tu u blizini, i da tim naftovodom, u čijoj je izgradnji delimično učestvovala i Srbija u ime stare Jugoslavije, da tim naftovodom dolazi nafta.

Kao prvo, to je mnogo jeftinije. Po toni to je sedam i po dolara. Kao drugo, nafta je sigurnog kvaliteta, jer se proverava u rafineriji u Pančevu. Kao treće, sigurni smo da će sva ta nafta da prođe carinu, da prođe tehničku proveru i carinu, da na nju bude naplaćen porez, jer taj porez neposredno ide u budžet i iz tog poreza, iz tog dela se plaćaju socijalne stavke u našem budžetu.

Mogu da vam kažem da se od tada do danas malo stišala gužva oko toga. Na početku je bilo mnogo oštrih reči oko monopola, kršenje Ustava itd. Mislim da imamo sedam do osam puta veće prihode od oporezivanja nafte, nego što smo imali pre nego što je ta uredba stupila na snagu.

Postepeno privatni distributeri se prijavljuju i oni će postepeno biti glavni uvoznici istim tim naftovodom. Znači, Vlada se povlači potpuno iz tog posla i to je posao koji može da kontroliše i parlamentarna komisija koja je formirana.

Znači, nema primera takvog jednogčistog poteza, kojim je u jednom ogromnom delu crnog tržišta zadat smrtonosan udarac švercu i kriminalu, kao što je bio taj. Time smo za budžet dobili novac, time smo narodu obezbedili benzin dobrog kvaliteta i time smo sprečili mafiju ima izvore prihoda kojim bi mogla da destabilizuje naše društvo.

Da li je to loše? Cene su najniže u Evropi, cena nafte i benzina u Srbiji je najniža u Evropi. Imamo problem sa MMF-om, oni kažu- mi vam dajemo donacije, vi imate cenu struje i cenu nafte najnižu u Evropi. Mi kažemo- naše stanovništvo ima niske plate, naši ljudi hoće da voze automobile, dozvolite nam još godinu dana da imamo subvencionalne cene benzina i struje. To je posledica borbe protiv naftne mafije.

Sa cigaretama je problem malo komplikovaniji, jer tu je na jedan šleper cigaretamnogo veća zarada, i tu su interesi interesne grupe mnogo žešći. I izvan naše zemlje ima mnogo onih koji su zainteresovani da tržište u našoj zemlji nikada ne bude uređeno, zbog toga što se u našoj zemlji 50% prometa ili prodaje cigareta obavlja nacrno. Mi smo svetski prvak po švercu cigareta bili onog trenutka kada je 26. januara ova vlada došla na scenu.

Za poslednje četiri godine (znači od 1997. do 2001. godine) ukupno je na carini, na granici, prijavljen uvoz 700 tona cigareta. Dakle, od 1997. do 2001. godine 700 tona. Zapamtite, 700 tona. Za mesec maj 800 tona. Za mesec maj, ovaj prošli mesec, uvezeno je 800 tona cigareta, pri čemu je količina švercovanih cigareta još uvek negde između 30 i 35% po našoj proceni. Dakle, još uvek, uprkos ogromnim kontrolama na granici, duž Srbije, još uvek je duvanska mafija veoma jaka.

E sada, onog trenutka kada je u javnosti obelodanjen plan kako da suzbijemo taj šverc, tako što ćemo naterati jednog velikog svetskog proizvođača da u Srbiji napravi fabriku i da onda te cigarete, koje se proizvode u Srbiji, budu jeftinije nego uvozne cigarete, tog trenutka nema više šverca.

Jer, ako vi i možete da kupite "marlboro" proizveden u našoj zemlji, ne proizveden pod lažnom firmom, a uvezen iz Kine, nego proizveden od strane legalnog proizvođača, i ako je ta cigareta jeftinija, onda će ona iz Srbije da bude izvožena u okolne zemlje, a ne iz okolnih zemalja u Srbiju. Tog trenutka su počele razne kampanje (u Zagrebu) i vrlo čudno, ja sam bio iznenađen, pitam se- da je u Beogradu objavljeno nešto o unutrašnjem ekonomskom političkom životu Hrvatske, da li bi se oni toliko uznemirili i toliko time bavili, kao što su se neki u Srbiji bavili time, kada je u jednom bulevarskom hrvatskom listu objavljeno nešto u vezi sa Srbijom, u vezi sa Jugoslavijom?

Pri tome, vrlo interesantno, ni jednom rečju se ne pominju oni koji su 10 godina bili na vlasti, i za koje svi znaju da su bili glavni šverceri, jer je šverc cigareta tada bio legalan, normalan posao, i policija je pratila švercere koji su prelazili granicu. Ne, nisu oni, nije sin bivšeg predsednika bio u to umešan, nego ja. Zamislite, ja sam onako, uz pratnju pet agenata, koji su snimali, imaju 850 dnevnih izveštaja o meni (što je Rade Marković sklonio na nekom CD-u), uspeo uz tih 850 izveštaja još i da budem glavni organizator, a ne Milošević, ne ovi u Vladi. Stvarno je interesantno, stvarno vrlo interesantno.

Dakle, mi ćemo u 2001. godini rešiti problem šverca cigareta. Mi ćemo u 2001. Godini stabilizovati domaću industriju, sa idejom da naša domaća industrija pokriva 50% potrošnje, jer naša domaća industrija, realno, proizvodi cigarete onog kvaliteta koji puši 50% stanovnika Srbije. Danas se polovina tog iznosa pokriva švercovanim cigaretama iz dve susedne zemlje.

Naš cilj je da odbranimo domaću industriju time što ćemo je stabilizovati i time što ćemo uvesti red u domaće duvansko tržište. I drugo, rešićemo i problem šverca stranih cigareta, tako što ćemo pokušati da dovedemo jednog velikog stranog proizvođača, koji će u Srbiji da proizvodi cigarete.

Tog trenutka,ne postoji sledeća Vlada koja će moći da se bavi švercom cigareta. Ne postoji, jer tog trenutka, mi ćemo biti deo uređenog evropskog tržišta, kao što su Italija, Francuska, Austrija, jer u svim tim zemljama su stvari uređene na ovaj način.

Naravno, dame i gospodo, biće mnogo neprijatelja i protivnika ovom uvođenju reda, jer u mutnome su mnogi lovili.I kada vidim, kad počnu da se ređaju po novinama-koje sve pogođen tim odlukama Vlade, i sam se iznenadim koliko je njih lovilo u mutnom. Ali, voda se bistri u Srbiji, u Srbiji će se moći raditi u skladu sa zakonom, i to zakonom koji će moći da kontrolišu i građani Srbije, i svi oni poslovni ljudi, koji sa strane gledaju našu zemlju i pitaju-da li da dođu, da li da ulože, da li se tu stvari rasčićavaju, ili je tu ostalo isto ono kao i drugim istočno- evropski zemljama.

Što se onog normalnog kriminala tiče , znači ubistva, pljačke, teških krivičnih dela, u našoj zemlji je stepen otkrivanja tih teških krivičnih dela iznad evropskog proseka. U poslednjih 120 dana se više krivičnih dela u našoj zemlji otkrije, sa nepoznatim izvršiocima, nego u Zapadnoj Evropi. Ako ne verujete, može ministar za unutrašnje poslove sledeći put da vam podnese izveštaj.

Imamo probleme sa krađom automobila, ima ih više nego 1990. godine, ali mnogo manje nego pre 5. oktobra. Imamo probleme sa mrežom međunarodnih trgovaca drogom. Naša zemlja je još uvek vrlo atraktivno polje kroz koje ta droga prolazi. Imamo probleme sa uzimanjem reketa, od onog sitnog, od strane (neću sada nikog da optužim), ali, službenika države, u uniformi, ili bez uniforme, pa do onog krupnog, otmice ljudi i naplaćivanja ucene. Još uvek imamo te probleme, ali, mnogo manje nego što je to bilo proteklih godina. Postepeno se u policiji izgrađuju, i tehnički i personalno, službe koje to mogu da spreče i koje su odlučne da to spreče.

Dakle, mogu da vam kažem potpuno odgovorno, ma koliko neki pokušavali da, ili iz svoje zlobe, ili iz svojih interesa, suprotno pokažu, ova vlada je do sada bez ijedne finansijske afere. U ovoj vladi do sada nijedan ministar nije finansijski zloupotrebio svoj položaj.

Ovo je vlada koja je posle 120 dana potrošila 60% manje za svoje poslovanje nego u prvih 120 dana prethodna vlada. A uradila je 10 puta više, u smislu međunarodnih odnosa, kontakata, putovanja. Ovo je Vlada koja nema reptezentacije, ovo je Vlada u kojoj ministri putuju na poziv svojih domaćina i u kojoj svako ko pozove nekoga iz inostranstva zna da mora da snosi troškove, jer smo mi svima njima, uz molbu da imaju razumevanja, rekli da je ovo jedna siromašna zemlja i da ova naša vlada ne može da plaća skupa putovanja.

Ovo je jedna Vlada koja je pod strogom kontrolom Ministarstva za finansije, u kojoj se svaki potrošeni dinar evidentira. I, ovo je Vlada koja će obaviti svoj posao i koja će ovu zemlju izvesti iz kriminala i korupcije. Ovo je Vlada koja će imati na tom putu sigurno mnogo neprijatelja. Prirodno je, neprijatelji će biti oni koji su imali koristi od toga kada nije bilo reda, ali, kao što kaže jedna stara indijska poslovica: "Što je više neprijatelja, to će pobeda biti veća."