Govor dr Zorana Đinđića u Skupštini Srbije
Datum: 
28.03.1991
Period: 
Opozicija 1990–1997.

Četvrta sednica prvog redovnog zasedanja

Meni ne smeta, nisam impresioniran vašim izrazima negodovanja. Nisam negodovao, ali stilovi se razlikuju. U svakom slučaju, zadatak Anketnog odbora bio je da izloži ili istraži činjenice u vezi sa događajima od 9. marta.

Tada se sa jednog, da tako kažem, tehničkog stanovišta postavlja pitanje, da li se do istine o jednoj stvari može doći nabrajanjem činjenica. Mislim, da se ovde ne upuštamo u neku teorijsku raspravu, složićemo se s tim da ne može. Potreban je jedan okvir za interpretaciju, u kome pojedine činjenice dobijaju određeno mesto, jer neke činjenice bi u nekom drugom okviru imale drugo mesto. I, onda bi se na osnovu nekoliko činjenica, to je svima poznato jako dugo vremena u društvenoj nauci, od nekoliko činjenica se može stvoriti nekoliko sistema interpretacija.

Mene sada interesuje, ne toliko šta u tom izveštaju nije tačno, šta nije u potpunosti tačno ili šta je tačno u nekom kontekstu. O tome je bilo jako puno reči i da sam ranije govorio nešto bih rekao i o tome, međutim, sada me interesuje taj okvir u kome činjenice koje su ovde navedene dobijaju možda neki drugi smisao ili možda ne drugi, ali dobijaju puniji smisao.

A, taj okvir nije sasvim jasan. Taj okvir je po mom mišljenju, to znači taj neki smisao u kome i ove činjenice imaju svoje mesto, on je određen pitanjem kakve su demonstracije očekivane od strane onih državnih organa koji su imali zadatak da reaguju tog 9. marta.

Da li je očekivanje tih demonstracija, da li je način na koji su te demonstracije već viđene, pre nego što su se desile, da li je taj način možda bitno uticao i na reagovanje tih organa jedne sigurnosti, pri čemu je onda ta reakcija izazvala drugu reakciju i sada su se desile više lančanih reakcija, gde uopšte neću da ispitujem - ko je prvi počeo, ko je kriv, ko je manje kriv. U svakom slučaju, svi smo to videli. Neki od nas su bili prisutni. Bilo je kršenja ovlašćenja sa svih mogućih strana.

Međutim, ono što mene interesuje i što je za čitavu stvar jako važno, to je da je po svoj prilici očekivanje, koje je u političkim organima Republike Srbije stvoreno u pogledu tih demonstracija, bilo takvo da su te demonstracije kriminalizovane pre nego što su se desile i da je podignuta tenzija u samoj javnosti kod mogućih učesnika i pre svega kod organa te javne sigurnosti koji su trebali u toj situaciji da intervenišu.

Na strani 3. plana mera i zadataka MUP-a rečeno je da iz dosadašnjeg ponašanja demonstranata na sličnim skupovima se procenjuje da će za vreme okupljanja demonstranti biti drski, agresivni i da će neposredno napadati na radnike milicije u ostvarivanju svojih namera.

Dakle, to je pretpostavljam predočeno tim milicionerima, koji su bili potom poslati na ulicu, (sada zastupam i njihov interes, kao i interes demonstranata, jer mislim da su i oni isto tako bili uključeni i našli se na zadatku koji nije bio njihov zadatak). Oni su kao organi bezbednosti, javnog reda, trebali da vrše političku funkciju, međutim, milicija ne može da rešava političke zadatke.

Sada pitam, gde su dokazi za to da će demonstranti biti drski, agresivni i da će neposredno napadati na radnike milicije i iz kojih to sličnih skupova se procenjuje da će tako biti.

Sličnih skupova je u Srbiji, tj. u Beogradu bilo pre toga dva puta. Baš sličnih. Bilo je raznih demonstracija u Srbiji, ali na istom mestu gde su se desile te demonstracije, bilo je samo dva. Bio sam prisutan na oba skupa, 13. juna pred TV Beograd, kada je došlo do napada jednog kordona milicije na demonstrante, u kojima sam bio i ja, koji su bili potpuno mirni i koji su dobili batine, što ste svi mogli da vidite.

Dakle, ako smo neke zaključke iz dosadašnjih sličnih okupljanja mogli da povučemo, to je samo to da je milicija u jednom slučaju, kao što je Izvršno veće Srbije ustanovilo, potpuno neadekvatno reagovala i da je bez ikakve potrebe izvršila jednu intervenciju silom na demonstrante koji su mirno stajali. To je zaključak Izvršnog veća - tu ja ništa ne dodajem.

Dakle, mene interesuje pre svega, ako može gospodin Bogdanović da mi kaže, ako to ne spada u neke tajne, a ako spada, ja bih molio onda predsednici parlamentarnih grupa zajedno sa njim drže jedan sastanak, da on kaže kakvim saznanjima su raspolagali organi bezbednosti kada su pretpostavljali da će to biti demonstracije gde će demonstranti neposredno napadati na radnike milicije.

Mislim da je takvo podizanje tenzije pre demonstracija najpre dovelo do toga da je došao znatno veći broj demonstranata, nego što bi inače došao na demonstracije, koje ne bi bile tako javno reklamirane na ovaj negativan način jer, po prirodi stvari, ljudi odlaze tamo gde očekuju da će se nešto dešavati, jer mnogi ljudi ne bi znali da će biti tih demonstracija u Beogradu, da danima pre toga u novinama nije pisalo da su zabranjene i da se ne preporučuje građanima da odu tamo
.
Mislim da je ovo očekivanje, po mom mišljenju, potpuno neobrazloženo, neutemeljeno, da je ovo stvorilo taj okvir koji je definisao ponašanje, najpre milicionera, koji su bili vrlo nervozni, (ja sam to lično doživeo, ne u blizini Trga republike, nego u ulici Narodnog fronta, gde smo jedva uspeli da prođemo nas trojica) jer su milicioneri, koji su bili inače vrlo prijatni i prijateljski su nas ubeđivali da ne prolazimo, ali su bili vrlo odlučni u nameri da nas ne puste.

Mi smo videli da se oni ponašaju vrlo iritantno (to je bilo oko devet ili oko pola deset ujutru, pre nego što je bilo ikakvog pomena o tome da se na trgu nešto događa).

Dakle, odluka je bila političke prirode, odluka je počivala na pogrešnim procenama, pogrešne procene su se odnosile i na broj demonstranata, zamenik gospodina Bogdanovića je rekao - na osnovu dosadašnjih okupljanja, očekivali smo nekoliko hiljada demonstranata.

Znači, dve pogrešne procene, jedan da će doći nekoliko hiljada ljudi, a druga da će ti ljudi biti agresivni, rušilački nastrojeni, da će neposredno napadati na milicionere. Ako spojimo ove dve pogrešne procene, dolazimo u situaciju da je nekoliko stotina milicionera bilo izručeno, bačeno na ulicu pred nekoliko desetina hiljada demonstranata, za koje su smatrali da ih po svaku cenu moraju sprečiti da održe te demonstracije.

Gospodin Bogdanović je maločas rekao da niko ne pominje od strane opozicije da su te demonstracije bile zabranjene i da je to u stvari bio nalog tim milicionerima, koji su imali nalog: "zabranjene demonstracije, ne mogu da se održe". Međutim, ja vas pitam - u čemu se tu sastoji profesionalizam i pragmatizam te službe.

U redu, demonstracije su bile zabranjene, ne želim da raspravljamo o političkoj opravdanosti te zabrane, ali u trenutku kada treba na licu mesta proceniti - ili gledati kroz prste i reći: "u redu, ni demonstracije 13. juna nisu bile dozvoljene, ipak su se desile, završile su se tako kako su se završile". Mislim da ni demonstracije 13. septembra nisu bile dozvoljene.

Jako puno demonstracija je u Srbiji i u Beogradu održano, koje nisu bile dozvoljene. Ne bi bile, znači, ni prve ni poslednje, u vaganju između toga - da se pogleda kroz prste i da se kaže: "dozvolićemo održavanje zabranjenih demonstracija, da bismo izbegli eskalaciju", ili na drugoj strani: "izvršićemo to političko naređenje koje je doneto dan ranije na osnovu pogrešne procene".

Neko ko donosi odluke, ko donosi relevantne političke odluke, odlučio se za ono drugo - dakle, izvršiti naređenje koje je potpuno neprimereno situaciji, u uslovima u kojima je ljudima, milicionerima koji su bili na tim ulicima, bilo jasno da oni ne mogu adekvatno da intervenišu.

Ja ovde, rekao sam, zastupam i interese tih ljudi, kao što zastupam i interese demonstranata. Ti policajci i ti milicioneri nisu mogli da učine mnogo više nego što su učinili. U mnogim situacijama su se oni zaista samo branili, ali kada je tenzija popustila, oni su dobijali naređenje da još jednom pokušaju ono što je svima bilo jasno da ne mogu da učine.

Ja sam razgovarao sa mnogima od njih, kao što su i mnogi demonstranti razgovarali sa mnogima od njih, i mislim da su zaista oni podjednako žrtve, kao i oni demonstranti koji su kriminalizovani zbog toga što su došli na demonstracije, koje su proglašene za mirne demonstracije i koji nisu obraćali toliko pažnje na to da su te demonatracije zabranjene, jer kao što sam rekao, a nisu bile prve mirne, zabranjene demonstracije u Beogradu.

Time se postavlja pitanje, očigledno ne tih milicionera, mislim da pitanje njihove odgovornosti ja ne želim da postavim, mislim da ono treba da bude konkretno ispitivano, od slučaja do slučaja - znači, od slučaja do slučaja prekoračivanja nadležnosti, kao i na drugoj strani, u slučaju demonstranata.

Mislim da u celini pitanje odgovornosti tih milicionera ne može da se postavi. Oni nisu krivi. Oni su bili na pogrešnom zadatku. Oni nisu krivi što su bili poslati na pogrešan zadatak. Oni su rešavali jedan politički problem, koji milicija ni u jednoj zemlji ne može da reši. Sindikati milicionera ili policije u zapadnoevropskim zemljama bi se usprotivili takvoj intervenciji, oni ne bi išli na takvu intervenciju, oni bi tražili od političara da reše politički problem.

Jer, milicija nije zaslužila da bude nazivana fašistima, milicija nije zaslužila da u narodu ostane kao neko ko vrši agresiju nad tim narodom, ona je u tom kontekstu tako bila opažena od strane mnogih ljudi, ne svojom krivicom.

Sada se postavlja pitanje ko je trebalo da reši taj politički problem, ako ti službenici nisu mogli, njihov šef, ministar, gospodin Bogdanović im je to naložio, on to takođe očigledno nije mogao. Pitanje je - da li je, i u kom trenutku bila moguća politička intervencija, koja bi sve to mogla da spreči, i koja bi bar tu krajnju eskalaciju, koja je dovela do gubitka dva života, mogla da spreči.

Prvi tenutak u kome se to moglo desiti je pre demonstracija. Bilo je moguće tražiti obrazloženje ovog očekivanja - da će te demonstracije biti takve kakve su opisane, da će ići na rušenje državnog uređenja, da će ići na rušenje ustavnog poretka, tražiti od Službe državne bezbednosti (ja sam siguran da postoje relevantni podaci i o ponašanju SPO i o ponašanju Demokratske stranke, kao što u svakoj državi organi državne bezbednosti skupljaju takve podatke) siguran da organi državne bezbednosti znaju - šta se u kojoj stranci dešavalo i kakve su pripreme vršene za te demonstracije.

Ako postoje dokazi da se neka od stranaka pripremala za obaranje države, za obaranje ustavnog poretka, znači državne vlasti u Srbiji, onda ja očekujem da takvi dokazi budu prezentovani i da budu povučene pravne konsekvence iz toga.

U svakoj demokratskoj državi se to dešava - niko ne može da priprema državni udar, da priprema rušenje ustavnog poretka, a da ne bude kažnjen. Međutim, za to moraju da postoje dokazi.

Dakle, pre održavanja tih demonstracija, postojala je mogućnost da bude doneta jedna politička odluka, koja bi se sastojala u traženju dokaza da će zaista te demonstracije biti takve kakve su navedene u ovom planu mera, da bi onda i odnos prema njima bio adekvatan.

Drugi trenutak u kome je jedna politička odluka mogla da pomiri stvar bio je kada se videlo da broj demonstranata nekoliko desetina puta prevazilazi očekivanja i da kapaciteti organa reda uopšte ne mogu da se suprostave tom broju demonstranata. Tu je bilo moguće doneti jednu mudru, pragmatsku odluku, da se organi reda povuku i da štite te objekte koje je trebalo da štite, da štite Televiziju Beograd, Vladu, Skupštinu, ili šta već misle da će biti napadnuto, i u slučaju da demonstranti žele da uđu u Televiziju, onda se Televizija štiti iznutra - ne štiti se Televizija, kao što je već rečeno na Trgu republike.

Tada bi ta intervencija bila opravdana sa stanovišta državnog rezona, ovako, ona nije bila opravdana, ona je bila preventivna u jednom lošem smislu. Dakle, politička odluka je i u tom drugom trenutku izostala.

Sada dolazi treći trenutak, koji po mom mišljenju nedostaje u potpunosti ovom izveštaju, a koji mora da bude deo tog izveštaja, a to je već pomenuto ponašanje Vlade u svemu tome.

Znači, ako milicija nije mogla da rešava političke zadatke, ko je te zadatke mogao da rešava - naravno, Vlada. Političke zadatke u jednoj demokratskoj državi rešava Vlada.

Politički zadatak u jednoj demokratskoj državi rešava Vlada. Gde je bila Vlada, šta je radila Vlada te subote kada su se očekivale rušilačke demonstracije, čiji je cilj rušenje ustavnog poretka? Gde je bila Vlada, ako je ona čitala ovaj plan mera i zadataka?

Vlada je verovatno bila raštrkana po Srbiji, njen predsednik je bio u Novom Sadu.

Uveren sam u to da bi u slučaju, da je čak i u tom trećem trenutku, znači oko 15 sati, u vreme kada se očekivala pojava nekog od članova Vlade, da se predsednik Vlade ili neki član Vlade pojavio u Skupštini Srbije i da je dao obećanje okupljenim demonstrantima da će vanredna Skupština zasedati za dva, tri ili četiri dana, da će biti posvećena događajima od 9. marta i da je rekao da će trojica - dvojica ili jedan čovek iz Televizije, samo jedan jedini podneti ostavku, budući da je Skupština postavila da će se Vlada založiti za to da on podnese ostavku, uveren sam da bi u 15 sati demonstracije bile mirno završene sa štetom, koja je do sada načinjena, ali ne onim što je posle toga usledilo. Siguran sam u to da bi predstavnici opozicionih stranaka, koji su bili u Skupštini, uspeli da te ustupke Vlade, učinjene iz interesa, ne zato što su opravdani i zahtevi ili što nisu opravdani, bez pitanja ko je sada organizovao, ko je za šta kriv, nego zbog toga da se ti ljudi sklone sa ulice, uveren sam da bi ti ustupci bili dovoljni.

Već ste čuli, mi smo imali jedan susret od pet minuta sa nekim predstavnicima Vlade i sa predstavnikom Vlade. On je verovatno u to vreme, znajući da tenkovi idu prema Beogradu, pokazao takvu ravnodušnost, kakvu mogu pokazati samo apolitični ljudi. Jedino pitanje koje je imao bilo je - ko je organizovao demonstracije i taj ko ih je organizovao treba da ih raspusti.

Pitanje koje smo mu postavili bilo je: da li se radi o tome koje sada kriv i koje odgovoran ili se radi o tome da se ne desi ništa dalje, što bismo mogli zažaliti. To je već bilo 18-19 sati i tada smo već znali da je nekoliko ljudi izgubilo život. Mislili smo da je bilo i više, jer milicioneri su nam rekli da je 4-5 ljudi poginulo. Njega je interesovalo ko je sazvao demonstracije i to je time bilo rešeno. To je isto kao kada biste imali jednu bebu koja bi htela da jede, a vi biste pitali ko su njeni roditelji, oni neka je nahrane i dok se oni ne pojave, njega to ne interesuje, ona može da umre od gladi.

Gospodo, taj predsednik Vlade pokazao je u tom trenutku, odsudnom za demokratiju u Srbiji, da nije na nivou zadatka. Oni su to pokazali pre demonstracija, pokazali su toga dana, a i sledećeg dana u svojim izjavama za javnost. Oni su tada rekli nešto što zaista ne zaslužuje nikakav komentar, jednu gomilu nedokazanih tvrdnji, neistina.

Predsednik Vlade Zelenović je rekao: cilj demonstracija je bio da se, u saradnji sa stranim faktorom, obori legalno izabran i uspostavljen sistem u Republici. Za tu tvrdnju predsednik Zelenović nije naveo ni jedan jedini dokaz. Ja ga pozivam da navede jedan jedini dokaz za to da je bilo koji strani faktor na bilo koji način u vezi sa bilo kojom opozicionom strankom imao uticaja na demonstracije.

Ministar unutrašnjih poslova, gospodin Bogdanović, je na istoj konferenciji za štampu, u vreme kada smo telefonom dobijali obaveštenja o hapšenjima, privođenjima po celoj Srbiji, dao izjavu da nema hapšenja po unutrašnjosti Srbije. To je uokvireno kao njegova izjava.

Predsednik Vlade Zelenović je na neverovatan način objasnio pojavljivanje tenkova na ulicama Beograda. On je rekao da su republički organi zamolili JNA da spreči sudar demonstranata i građana, koji su nameravali da se okupe protiv onih koji su demonstrirali. Te građane, koji su nameravali da se okupe, niko nije video. Posle toga ni u jednim novinama nisu pomenuti. Da li jedan predsednik Vlade može sebi u takvom trenutku da dozvoli ovakvu izjavu, koja onda posle potone kao da je nikada nije bilo?

To nije najveći skandal u ovim izveštajima, u tom sudejstvu Vlade i MUP-a ima još mnogo većih skandala.. Meni je teško da ih nabrajam, oni su sadržani u izveštaju MUP-a. Ako upoređujete taj izveštaj i izveštaj Anketnog odbora, lako će vam upasti u oči razlike i videćete da u izveštajima MUP-a ima na desetine neistinitih tvrdnji. Ima tvrdnji koje su tendenciozno tako sklopljene da stvaraju potpuno drugačiji utisak nego što je u stvarnosti. Tako je, na primer, citirano iz govora Borisava Mihajlovića - Mihiza, koji je naveden kao jedan od govornika, koji je pozivao na rušenje ustavnog poretka i završio je, piše u izveštaju, svoj govor rečima: lomiti, lomiti, lomiti. Ako uzmete taj govor, koji je u potpunosti reprodukovan u izveštajima Anketnog odbora, onda ćete videti da je on kao pisac upotrebio jednu metaforu. Pretpostavljam da imate toliko smisla za literaturu, ta rečenica glasi: "To nakazno drvo neslobode, čiji su koreni delimično sasečeni, ali to drvo neslobode, koje još uvek ima neke grane, treba lomiti, lomiti, lomiti!" Tu se završava njegov govor. Te nakazno drvo neslobode je jedna metafora koja se odnosi na naš život, na naš poredak. Čovek može imati ovakvo ili onakvo mišljenje, ali on nije rekao da treba lomiti izloge. A u tom kontekstu se radi o lomljenju izloga, naš uvaženi akademik je pozvao na lomljenje izloga - po izjavi MUP-a. Jedno je to Ministarstvo unutrašnjih poslova, koje je prinuđeno da jednom uglednom piscu stavlja u usta poziv da demonstranti lome izloge u ulicama Beograda.

Takođe je gospodin Radmilo Bogdanović sebi dozvolio tu slobodu da u razgovoru sa članovima Anketnog odbora najpre tvrdi kako naša milicija ne raspolaže gumenim mecima. U časopisu "Bezbednost", koji izdaje RSUP, navedeno je da se gumeni meci proizvode kod nas i naravno da ih ima naša milicija. Zamenik gospodina Bogdanovića je rekao da su koristili gumene metke i da su oni bezopasni, da se oni koriste zajedno sa suzavcem. Nije bilo potrebno videti kakve su povrede ostavili ti gumeni meci. Svako ko ima malo pojma o tim stvarima, zna da su gumeni meci vrsta oružja koja se upotrebljava, koja je prvi nivo ispod bojeve municije. To su meci koje više ni Izraelci ne upotrebljavaju u Palestini. To su meci koji mogu da ubiju ako nezgodno pogode onoga u koga gađaju.

Da li je moguće da zamenik ministra unutrašnjih poslova ne zna da je to vrlo opasno oružje, čak i da se ne koristi kod nas? Da li je moguće da gospodin Bogdanović kaže - naši demonstranti su to doneli iz inostranstva, njima ni jedna policija ne može ući u trag. Znate, oni putuju po Švedskoj, po tim zemljama i oni su doneli gumene metke da bi gađali našu miliciju. Mislim da je to jedna neozbiljnost, o kojoj na ovom visokom mestu jedva da je potrebno govoriti.

Zaključak moga izlaganja jeste da glavna odgovornost za sve ovo leži na Vladi. Po mom mišljenju, glavna odgovornost leži na predsedniku Vlade, koji nije adekvatno reagovao, koji nije imao političkog takta, osećaja za političku realnost, koji nije imao političkog takta, osećaja za političku intuiciju. Ja se plašim da njegovo neadekvatno reagovanje u jednom relativno bezazlenom slučaju, kada se ipak radi o relativno ograničenim demonstracijama, gde je nekoliko desetina hiljada ljudi na ulici, ne uliva nikakvo poverenje za neku buduću situaciju, kada će možda biti 500 hiljada radnika, koji će štrajkovati, gde takođe političkim sredstvima treba sprečavati da ta stvar ne eskalira, gde će biti potrebno sklapati kompromise, a ne sa jedne visine apolitičke arogancije reći - ko vas je poveo, taj neka vas vodi kući - nego spašavati što se može spasiti.

Karakteristično je da Vlada Srbije nije Anketnom odboru podnela svoj izveštaj. Da li je to moguće, gospodo, da Anketni odbor ove Skupštine nije dovoljno vredan da Vlada njemu, na njegov zahtev, podnese svoj izveštaj. Da mu kaže kako je ona to videla, tu situaciju, zašto se tako ponašala. Ona nam je dala dva papira, dva papirića, ova koja inače dobijamo, gde je u nekoliko tačaka rekla da nema potrebe da koriguje svoje ranije stanovište. To su bile takve demonstracije, kako su ocenjene još 10, verovatno na toj konferenciji za štampu, ne vidimo bilo kakav razlog za bilo kakve personalne promene. Mi smo za tu vladu, očigledno, jedan klub koji priča svoju priču, ona ide svojim putem. Ja se bojim da taj put nije pravi put. Zbog toga bih bio u ime Srbije zahvalan gospodinu Zelenoviću ako bi zbog ovoga podneo ostavku. Jer, verujem da bi svaki predsednik Vlade u svakoj demokratskoj državi to učinio.