Govor dr Zorana Đinđića u Skupštini Srbije
Datum: 
27.09.1992
Period: 
Opozicija 1990–1997.

Treće vanredno zasedanje

Kolege narodni poslanici, teško je zamisliti jedan jedini potez kojim bi se srušilo toliko stvari, kao što je ovaj predlog promene Ustava ustavnim amandmanom.

Kao prvo naš Ustav se pretvara u instrument dnevne politike. Nema nigde na svetu države ni vlade koja bi zakazivanje prevremenih izbora uslovila promenom ustava, kao da je narod toliko očaran ovom skupštinom, kao da je toliko zadovoljan našim radom, da ga treba pitati da li želi neku drugu skupštinu i da se treba bojati njenog nezadovoljstva, kako to možda samo ironično reče predsednik Vlade Radoman Božović. Kaže: »Nedemokratski je i suviše veliki rizik bilo bi održati izbore, ne pitati narod da li to želi«.

Pogledajte svako sebe, pogledajte šta smo mi radili i kako je ova skupština delovala ove dve godine. Da li zaista mislite da je tako veliki rizik da sada narodu ponudimo naše poverenje, da mu ponudimo poverenje naših stanaka, naših programa, a da ga pitamo želi li on da se ovo nastavi ili želi nekako drugačije.

Svi ćemo biti ravnopravni. Nadam se, vladajuća stranka ne manje ravnopravna nego opozicija, dakle, vladajuća stranka može manje da se plaši te provere nego opozicija. Dakle, Ustav se pretvara u instrument dnevne politike, a to je vrlo opasno, jer, ako nismo pitali građane na referndumu čak ni o tome da li želi jednu državu koja izgleda drugačije nego što je izgledala nekadašnja država, sada ih pitamo da li žele promenu jednog sastava jednog parlamenta.

Mislim da je to igranje sa jednom vrlo vrednom stvari, kao što je Ustav i da to nije preporučljivo.

Kao drugo, svi politički dogovori, koji su mukotrpno postizani ovih nekoliko meseci, postaju besmisleni. Оni postaju čisto zamajavanje. Dakle, mi se trudimo na okruglim stolovima, u nekim ekspertskim grupama, tražimo neka rešenja, kompromis, da li će biti dve, četiri ili šest, ili ne znam koliko izbornih jedinica, da li će biti 5%, 3% konsenzus, da li će biti kontrola ovakva ili onakva.

To su dani i sati. Mučimo i narod, mučimo i sebe, mučimo se svi zajedno, očekujemo, neće valjda propasti dogovor, i odjednom sve to postaje zapravo igrarija. Odjednom sve to možda i nije bilo potrebno. Pa zašto je onda sve započinjano? Zašto od samog početka nije bilo rečeno: u redu, da vidimo da li narod hoće izbore, pa ako hoće (znači još u junu) da se napravi referendum, pa onda ako hoće, da vidimo kako će ti izbori da izgledaju.

Pa, molim vas, da li vi mislite da će posle ovoga biti moguće nekog normalnog ubediti da ponovo učestvuje u takvim razgovorima, pa da mu onda posle tri meseca kažu: e, sada, to je bilo sjajno, popili smo šest litara kafe, a sada da vidimo da li to ima nekog smisla, da li će to ostvariti ili će ostati u gomilama skupštinskih papira.

I, kao treće, mislim da se ovim potezom, uprkos tome što je gospodin Radoman Božović rekao, zaista na osetljiv način pravi razlika i stvara protivrečnost sa saveznom državom. I predsednik savezne države je u svom pristupnom govoru, u junu, rekao da će tražiti da se održe izbori na svim nivoima, da je ovo jedna nova država, da su građani prošli mnoge tegobe u stvaranju te države i da imaju pravo, na kraju, da svojim glasom kažu šta misle.

Ovim se napada autoritet predsednika Republike Jugoslavije. Ovim se kaže – u redu, on govori za sebe, on govori u ime te svoje skupštinske većine u toj saveznoj skupštini, koja sa nama nema nikakve veze, a mi ovde smo suvereni.

Sve se to zamagljuje nekim konkretnim primedbama, naravno, ta savezna vlada, nije ona kao savezna vlada u pitanju, nego njeni potezi, tj. nedonošenje ili nepovlačenje nekih poteza su u pitanju, ali mislim da treba biti jako naivan pa poverovati u to. Radi se naprosto o tome da ovde ima ljudi koji žele samo apsolutni monopol. Ako se taj monopol okrnji, ako na drugoj strani, crnogorskoj ili nekoj drugoj, ili saveznoj, postoji neko ko kaže: e ne može sve tako kako vi hoćete,onda će oni radije, onda će oni radije da se separatišu, da naprave svoju suverenu Srbiju nego da pristanu na tu podelu vlasti.

To je jasno, ne samo iz načina na koji se ovde argumentiše, sa tog mesta o kome je reč (gospodin se nalazi ispred mene i imaće pravo da odgovori kada ja završim), nego je jasno iz čitave medijske politike, koja se u poslednjih pet, šest ili 10 dana vodi, a gde se dezavuiše savezna država kao takva, ne pojedini ljudi, nego preko njih savezna država.

Teško će ti građani koji poveruju u to da je naš savezni premijer ono što se preko televizije svakodnevno saopštava, imati još poverenja u saveznu državu, jer kakva je to savezna država čiji premijer može da bude strani špijun, prevarant, ne znam ni ja šta sve drugo, kako može da ostane na tom mestu, ako je sve to tako. To znači da se stvara nepoverenje prema saveznoj državi, i to nepoverenje kad ovaj čovek na koga se to konkretno odnosi ode, ona će ostati.

Mi ćemo ponovo biti u jednoj državi koja je nestabilna i koja će se i dalje deliti. A šta mislite ako se za deset dana desi ta podela, kako će izgledati naša politička stvarnost i kako će se osećati naši građani i gde će se zaustaviti taj proces cepanja.

Kaže se – nećemo mi da se Srbijom upravlja iz Podgorice. Sutra će se reći – nećemo da se Srbijom upravlja iz Novog Sada, prekosutra – nećemo da se Srbijom upravlja iz Pirota. Znači, Srbijom treba da se upravlja sa Dedinja i Srbija je Dedinje.

Da li je to ono što mi možemo da odgovorno želimo? Savezna vlada i predsednik Božović,odnosno republička vlada zamera saveznoj vladi što nije razne stvari donela. Mislim da joj najviše zamera što nije jednu stvar učinila, što nije štampala novac. Verovatno za predsednika Božovića izbori nisu mogući, ako se ne štampa novac. Ako se tih 2,5 milijardi dolara, koji su obećani pre nekoliko dana sindikatima ne nađu u kasama, da bi onda radnici mogli da kažu: evo, dobili smo po tri plate, znači ova naša vlada je sjajna.

Inače, poznato je da Srbija čini 80% ove savezne države. Dakle, kakva je prepreka u tome da srpska vlada, ako ima svoja rešenja, antiinflacioni program za monetarnu politiku, za poresku politiku, da to saopšti kao program i da ona kaže – to su ta rešenja, javnost treba da oceni i da vrši pritisak preko svojih članova u saveznoj vladi, da se ta rešenja usvoje.

Mesecima je predsednik Božović obećavao antiinflacioni program, imam isečke iz novina, po mesecima, poslednjih šest meseci, mislim četiri puta, i onda je jednog trenutka rekao – ne, to nije u nadležnosti republičke države. Zašto republička vlada ne ponudi jedan konzistentan antiinflacioni program koji ne počiva na bezgraničnom štampanju novca, na pokrivanju svih mogućih rupa iz primarne emisije, pa onda kaže – narode, to je naš program, savezna vlada neće da ga prihvati, ona deluje protiv interesa naroda.

Ja ću prvi da podržim taj antiinflacioni program, ali gde je on? Gde su ta rešenja koja savezna vlada ima? Mislim da se tu radi o jednom vrlo opasnom metodu rušenja jednog autoriteta državnog u ime produžavanja jednog stanja status-kvo, da bi se za tri, četiri ili pet meseci održala ova vlast, treba uništiti osnove za svaku buduću vlast.

Da li mi to želimo? Bojim se, ako ovog puta odlučimo da to želimo, da možda sledeći put nećemo imati ni prilike da glasamo za nešto drugo.