Govor dr Zorana Đinđića u Skupštini Srbije
Datum: 
26.02.1992
Period: 
Opozicija 1990–1997.

Prvo vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije

Osam meseci građani Srbije čekaju da im se obrati njihov predsednik , da im, usred rata, u septembru, oktobru, novembru, decembru kaže gde smo, kuda idemo, šta nas očekuje spolja, iznutra, koje su naše moći, koje su naše slabosti.

Građani Srbije osam meseci čekaju da vide svoga predsednika, ne u Ankari, da ga ne vide u Bukureštu, pogotovu ne sa jugoslovenskim zastavama sa zvezdom u pozadini, pogotovo ne uz jugoslovensku himnu. Da ga vide kao predsednika svoje države, koga su kao predsednika svoje države izabrali.

Da ga čuju za Novu godinu, da im poželi srećnu Novu godinu.

I kada su završene ratne operacije, da ga vide, da se pojavi, da kaže koliko je građana Srbije poginulo, da izrazi saučešće njihovim porodicama, da kaže koliko je građana Srbije ranjeno, i šta država Srbija namerava sa njima. Kako da im pomogne?

Gospodin Milošević, govorio je o teškoćama u privikavanju na višepartijski sistem i demokratiju. Gospodine Miloševiću, zar ne mislite da upravo Vi imate najviše teškoća sa privikavanjem na demokratiju? Upravo timo što za Vas, Vaši građani, očigledno, ne predstavljaju osnovnu vrednost. Upravo u tome što Vi ne mislite da ovaj Parlament u kome sede predstavnici građana zaslužuju da se od maja meseca prošle godine pojavite pred njim i da saopštite nešto, ako već ne mislite da se konsultujete sa predstavnicima građana, koji bar načelno izražavaju suverenost ovog naroda.

(Glas iz sale: Vi njemu morate da se obraćate kao predsedniku Republike, ne možete kao gospodine Miloševiću)

Imaćete mogućnosti da to kažete kao repliku.

Ja se obraćam predsedniku države koji je predsednik svih građana, a vi ne možete da znate da li sam ja glasao za njega...

Posle ovih skoro godinu dana pred Parlamentom, i posle ovih osam meseci, čuli smo jedno obraćanje, čuli smo obećanje da će biti mira, prosperiteta, da će biti stranog kapitala, da će biti svojinske transformacije koja će prekinuti pljačku društvenog bogatstva.

Poslednji put, ta ista obećanja i taj isti govor čuli smo u novembru 1990. godine u Nišu. I pre toga nekoliko puta.

Ja sam u pauzi imao taj govor iz Niša. I tada je slogan bio: Ako verujete nama, mi vam obećavamo mir, biće mira.

Naravno, svako može da kaže: mi smo želeli mir, ali nije zavisilo od nas. Slažem se.

Ali, u novembru 1990. godine, već sedam meseci je u Hrvatskoj na vlasti bio HDZ, već godinu ipo dana je Slovenačka Skupština bila donela odluku da će Slovenija da se otcepi. Jedan odgovoran državnik u novembru 1990. godine, nije smeo da obećava mir, nije smeo da uljuljkuje narod u iluzije. On je morao narodu da kaže istinu, on je morao narodu da kaže: Ako bude od nas zavisilo biće prosperiteta, biće investicionih ciklusa, biće stranog kapitala.

Pitanje je, naravno, da li mi danas imamo neke garancije, koje su drugačije nego u novembru 1990. godine, da poverujemo u ta ista obećanja. Da li danas ta obećanja i taj isti govor počiva na jednoj analizi i spoljnih faktora ili će za godinu ili dve, ponovo, sa istim ovakvim govorom i istim ovim obećanjima da nam se kaže: Mi smo to nameravali, međutim, naravno, ne zavisi sve od nas.

Nikada u politici ne zavisi sve od nas.

Abeceda politike je da malo toga zavisi od nas. Ali, mudri političari predviđaju, mudri političari daju ona obećanja koja mogu da ispune.

Šta se desilo i šta se danas dešava u kontekstu svih tih obećanja?

Šta se dešava sa liberalizacijom privrede u Srbiji, sa orijentisanjem na tržišnu privredu, sa stranim kapitalom?

Dešava se to, a to je jednom rečenicom moguće reći, da je ovaj režim koji je došao na talasu tzv. Antibirokratske revolucije, doveo Srbiju do situacije da je centralističkija nego ikada u svojoj istoriji. Nikada nije država do te mere upravljala privredom, upravljala bankarstvom, prosvetom, kulturom, kao što se to danas događa, i kao što je predviđeno da se događa i dalje.

To znači, ne radi se tu samo o spoljnim okolnostima koja će sva ta lepa obećanja da pretvore u ništa, nego se radi o svesnoj politici koja sa tim obećanjima nema nikakve veze.

Gospodin predsednik je pomenuo jednu reč, i time je pokazao o čemu se zapravo radi, rekavši da se u Srbiji, sada, radi o dovršavanju industrijalizacije. Zaista, onaj ko danas misli da je u Srbiji na dnevnom redu dovršavanje industrijalizacije, podržaće i onaj administrativni socijalizam koji je danas na delu, kroz delovanje Vlade, koji jeste, s druge strane, industrijalizacije, ali, to se ovde događalo 1945. godine – to se događalo i u drugim državama pre 50 godina.

Ako je danas naš program podržavljivanje društvene svojine, bez sprečavanja pljačke, vi svi dobro znate da danas u Srbiji ima više pljačke društvenog bogatstva, nego u prethodnih 50 godina. U to ne treba da vas ubeđujem. I to bez odgovornosti.

Ako je to program, onda sam ubeđen da ćemo za tri godine, ili neko drugi za tri godine, ponovo sedeti ovde na istoj poziciji, ne makavši se s mesta i da ćemo ponovo slušati, kako: Samo što strani kapital nije ušao u Srbiju. Naravno, to – stranom kapitalu ne pada na pamet da ulaže u državnu svojinu, jer to nigde neće – ni u Engleskoj, ni u Francuskoj, pa neće ni u Srbiju.

I da nam samo malo treba pa da krenemo sa mrtve tačke. Pet godina je prošlo od kako ova politika ima takav uticaj da nije moguće kontrolisati je, i da, ako pravi greške, onda to pravi zbog vlastitih slabosti, a ne zbog toga što joj neko smeta, jer njena pozicija je takva da niko iznutra ne može da je ometa.

Srbija više nema vremena ni za podgrevanje starih govora, ni za podgrevanje starih obećanja. Srbiji je potrebno nešto novo. Srbiji su potrebne ideje, entuzijazam, vizije. Njih nije bilo u ovom obraćanju, prvom posle osam meseci, odnosno prvom posle godinu dana, ili koliko je prošlo od maja prošle godine.

Mislim da je inicijativa Demokratske stranke, pod sloganom: »Stavite svoj potpis, Vašim potpisom možete da spasite Srbiju«, proistekla iz ovog osećanja da je Srbiji potrebno nešto novo. I, mislim da je ova vlast, mislim da je ovaj predsednik koji tu vlast otelotvoruje na apsolutan način, da je on prepreka, i da svaki dan Srbija sa njim gubi po jedan dan.