Govor dr Zorana Đinđića u Centru za istraživanje EU integracije u Bonu
Datum: 
11.03.1998
Period: 
Promene 1997–2001.

Centar za istraživanje evropskih integracija ZEI
Rheinische Friedrich Wilchelms-Universität Bonn
Budućnost Srbije u Evropi
ZEI-Evropskoi forum

Na Balkanu postoji gorka šala koja glasi: Uzmi najmračniju od svih svoji prognoza i možeš biti siguran da će se ostvariti. Nije nikakav problem kod nas biti prorok ako si samo dovoljno pesimistički raspoložen. Nažalost, i neke od mojih prognoza o budućnosti nacije su se ostvarile. Ali, ja se nadam da vreme pesimističkih prognoza leži iza nas i da će i naša zemlja pronaći put za Evropu.

U ovom regionu, već stolećima, bavimo se problemom integracije koji je u ovom veku opšti problem južne Evrope: Problem dezintegracije, pokretačka snaga koja je uticala ne samo na političke već i na religijske, ekonomske i ostale razvoje. Do sredine 20. veka na ovom prostoru je bilo više carstava – što je veoma specifično za savremenu Evropu – nadnacionalna carstva koja nisu stvorena kao nacionalne države: tursko carstvo i carska i kraljevska monarhija. U ovim carstvima bilo je unutrašnjih napetosti i njihov raspad dolazi od ovih napetosti. Moglo bi se satima razgovarati o ovim carstvima, o odnosu između većina i manjina, o nacionalnostima, o protivrečnim mentalitetima etničkih grupa koje su se osećale istovremeno kao većina i kao manjina i koje su posedovale kako aroganciju većine tako i osobine defavorizovanih manjina koje ne poznaju spremnost za kompromis. U ovom regionu imamo i sada naroda koji se osećaju kao većinski i deluju kao većina tj. imperijalno, i sa pravom da čine šta hoće, ali istovremeno i da se vide kao manjina tj. defavorizovani, ugroženi, spolja pritisnuti. Teško je za to pronaći formu zajedničkog života. Trebalo bi mnogo vremena za detaljan razgovor o istoriji ovog mentaliteta.

Svakako da su se u Prvom svetskom ratu oba ova carstva raspala i da je nastalo novo carstvo – Jugoslavija – kao nastavak oba carstva. Mentaliteti su podsećali više na tursko carstvo, problemi nacionalnosti su podsećali na monarhiju. Ova tvorevina se sada raspada. Poslednjih 10 godina aktivan je proces raspada koji je počeo u Prvom svetskom ratu. Logika dezintegracije tj. nesposobnost da se iznađe formula za kompromise zajedničkog života etničkih grupa, kao i nedostatak institucija za mirno regulisanje ovog pluralizma i različitih kolektivnih interesa, dovelo je do toga da se raspala i ova nadnacionalna država stare Jugoslavije. Problemi celog ovog stoleća u ovom regionu, koji su delimično – možda nesrećno rešeni i nas još uvek zaokupljaju, odnosno još uvek su nerešeni – osciliraju između ideje nacionalne državnosti i ideje etičke državnosti.

Ovaj problem je u ostaloj Evropi rešen u 18. i 19. veku. Na Balkanu kod reči „država“ misli se na etničku nacionalnu državu i to se meša sa jednom političkom nacionalnom državom gde je država jedna politička i nikako etnička zajednica.

Mnogi „moderni“ ljudi na Zapadu kažu u vezi ovog problema: Zašto jedna etnička grupa, koja bilo gde živi kompaktno, ne treba i da dobije državu? To stoji u potpunoj kontradikciji sa modernim uređenjem države u Evropi, ali kod nas na Balkanu ova dva pojma državnosti su uvek išla paralelno i još se dan-danas preklapaju. Na Kosovu je živa ideja da država treba da egzistira na etničkim principima. I kod Srba iz Krajine, koji su hteli pre nekoliko godina da se odvoje od Hrvatske, ova ideja je bila dominantna da jedna etnička grupa, koja kompaktno živi na jednoj teritoriji, ima pravo na tu teritoriju. To je ideja premoderne, koja u savremenoj Evropi ne nalazi priznanje. Verovatno stoga svetska zajednica striktno odbija nezavisnost Kosova od Srbije i Jugoslavije, jer osnivanje država na etničkim kriterijumima protivreči modernoj državnosti u Evropi i u svetu. Problem je dakle još uvek što političke i intelektualne elite, koje su živele u nadnacionalnim državama, žele vlastitu državnost. Oni su se organizovali da bi dostigli tu državnost. Međutim, oni su oscilirali između etničke i političke državnosti i mnogi problemi nastali su iz toga da se kod pojma „država“ nije tačno znalo: Da li je najbolja država jedna etnički čista država ili je najbolja država jedna politička zajednica, u kojoj postoji konsenzus o osnovnim vrednostima društva? Problem državnosti očigledno nije rešen ni nakon raspada Titove Jugoslavije, a i na Kosovu postoji želja za vlastitom državnosti tj. želja da treba da nastane još jedna država na Balkanu.

Drugi problem, koji istovremeno nismo rešili u ovom stoleću, je politička demokratija – program stoleća koji nismo ispunili u ovom regionu. tj. svejedno kakva da je država, ona treba da je demokratska, sa Ustavom i svojstvom pravne države. Komunizam je stopirao politički program demokratske reforme, ali samo privremeno. Nakon raspada komunizma ovaj program je ponovo oživeo, ali se ne može reći da je u ovom regionu rešeno mnogo od ideala pravne državnosti. Idemo u 21. vek sa programom pravne državnosti koji je ostao ideal i koji u 20. veku nije ostvaren. Političke elite su bile nesposobne da nakon raspada komunizma obrazuju pravnu državnost i završe proces konstituisanja država i demokratizacije. Imaćemo dakle još i u 21. veku probleme nasleđene iz prošlosti.

Treći i još nerešeni problem je proces modernizacije u privredi. Reorganizacija patrijarhalne privrede, kojom država upravlja, u modernu tržišnu privredu sa socijalnim tonovima. To je u osnovi prisutno, ali ne postoji nikakav konsenzus o tome da li hoćemo evropsku tržišnu ekonomiju sa svim pravima i obavezama vezanim za istu.

To su bila tri problema na početku stoleća i tri velika zadatka sredinom veka za intelektualne i nacionalne elite ovih naroda. Tada je došao komunizam. Kako to da je on u ovoj zemlji Jugoslaviji bio tako žilav i živ? On je očigledno bio odgovor na jedno veoma važno pitanje, inače ne bi preživeo tako dugo – 50 godina, do 1980. godine. Ali, na koje pitanje? Da li je to bila želja za socijalnom pravdom? Ali, ideja socijalne pravde u seoskim područjima – u Srbiji su prvenstveno dominirali nezavisni seljaci – koji politički nisu bili aktuelni, i egalitarizam u ovom regionu nikad nije bio jaka ideologija. Komunizam kao ideologija nije dakle bio odgovor na želju ljudi da se socijalna pravda uvede u polarizovano i socijalno nepravedno društvo.

Verujem da je komunizam bio mnogo više odgovor na pitanje integracije. On je bio loš odgovor na pravo pitanje. Ceo region je stajao tako pod pritiskom dezintegracionih snaga da je komunizam kao integraciona ideologija, u tom momentu, osećan kao lek kojim su se mogli negirati svi problemi za čije rešenje nisu postojale institucija. Govorilo se: Ovi problemi ne postoje. Etnički problemi ne postoje jer nema nikakvih institucija da ih mirno reše; sukobi interesa ne postoje jer nema nikakvih institucija za pronalaženje kompromisa. Mi smo dakle svi isti, svi smo zastupljeni u komunističkoj partiji, i sve što pospešuje dezintegraciju – na primer, haos i rat – se neće dešavati, jer smo ujedinjeni u integracionoj ideologiji. Snaga komunizma i u Sovjetskom savezu, zemlji sa sličnim osobinama kao naš region, može se objasniti funkcionalno. Bila je to jedna funkcionalna diktatura koja se hranila iz deficita integrativnih snaga. Ona je bila zamrzivač za sve konflikte dokle god je imala zaliha. Kad je nestalo struje – 1990. bila je početak raspada Jugoslavije – počelo je sve da smrdi. Mnogi etnički, religijski i ostali konflikti bili su duboko zamrznuti. Ali, oni su u ovo vreme još dobijali na formi i agresivnosti, tako da su nakon 50 godina još teže mogli dovesti do mirnog kompromisa. I tada je logično došla jedna druga, još jedino preostala integraciona ideologija da bi se omogućio izlaz iz komunizma: nacionalizam.

Pored komunizma, nacionalizam je druga velika ideologija koja mobilizuje i integrira. Obe potiču iz 19. veka i mnogi danas nerešeni problemi su problemi 19. stoleća, ne zato što ljudi nisu savremeni, već zato što strukture nisu savremene. Nacionalizam je bio logična posledica nakon raspada ideologije jedinstva komunizma. Kako na raspolaganju nisu stajale nikakve institucije za rešenje konflikata i za mirni zajednički život, tražen je izlaz u dopunskoj ideologiji koja ima istu funkciju kao i komunizam: mobilisati bez institucija, doći do mišljenja bez stvaranja konsenzusa, bez diskusija, bez političke javnosti, biti jednostavno sposoban za delovanje kao kolektiv, a da se pri tom ne bude savremen. To je bio nacionalizam. I to što smo doživeli poslednjih 10 godina, bila je jedna igra između komunizma i nacionalizma. U najgorim slučajevima – nažalost to smo doživeli u Srbiji – bila je to kombinacija oba. U Hrvatskoj je bio čisti nacionalizam najgore vrste, u Sloveniji malo nacionalizma malo reformizma, u Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji slično, u Srbiji malo komunizma malo nacionalizma, i to osećam kao nesreću pošto je ta kombinacija najgora. Sad je to prošlo, i dozvoljavam sebi da postavim prognozu da je vreme komunizma i nacionalizma prošlo i u ovom regionu. Obe ideologije ne mogu se više upotrebiti da bi se kolektivi pokrenuli na akciju. Ako biste posmatrali medije u ovom regionu, bili biste drugačijeg mišljenja, ali ako biste razgovarali sa ljudima, videli biste da ih više ne može pokrenuti stvarna snaga ove ideologije. Na emocije koje se pokreću nacionalizmom može se aludirati onoliko koliko se hoće, ali stanovništvo se time ne mobiliše. One će naravno biti prisutne još duže vremena kao marginalni fenomeni ne samo u ovom regionu, već i u drugim zemljama, ali se neće više koristiti kao dominantni uzori za delovanje, suprotno prethodnoj istoriji koja je trajala 50 godina ili još duže. U celom prošlom veku nacionalizam i komunizam dominirali su kao uzor delovanja. Ako se prate spoljni događaji, vidi se da su u ovom periodu nastale mnoge nezavisne države. Dakle, kombinacijom mnogih legitimacionih uzora aktivirani su politički događaji. Posmatrajmo nezavisne države Sloveniju, Hrvatsku, Češku, Slovačku, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Albaniju.

Postoje svakako i problematične tvorevine koji se nisu smirile. To su Bosna, Srbija, Makedonija i Albanija. To je „ostatak“ istorije. Od 1900. mogu se pratiti ideje političkih elita u ovom regionu. Nakon dva carstva, koja su se raspala i sa Jugoslavijom koja se raspala, može se videti da je virus krize koji je zapravo postojao ovom regionu i dalje aktivan. Bosna je država podeljena na dva dela, i usuđujem se da tvrdim da ona nikada ne može postati normalna država. Njoj nedostaje pozitivna integraciona snaga i volja. Država se drži spolja, ali ne može ni da se raspadne. Ona je tako izgrađena da iz nje ne mogu nastati i preživeti dve države. To je država koja ne može ni da sraste u jednu ni da se odvoji. Ona je kao sijamski blizanci koji zajedno moraju da trče ali ipak, uglavnom, hoće da idu odvojenim putevima, jedan levo, drugi desno. Ali, samo zajedno imaju neke za život važne organe.

Tada imamo Srbiju, državu koja ima teškoća sa odredbom da li je nacionalna ili nadnacionalna država. U vlastitom Ustavu to nije odlučeno. Tamo ne postoje nikakve nacionalne manjine. To ne dokazuje da je Srbija država srpskog naroda. Pitanje ostaje otvoreno. Prema vladajućem političkom mišljenju režima, Srbija se može shvatiti i kao Jugoslaviju u malom. Srbija podseća na Jugoslaviju od 1939. godine pre nego što su razni narodi i etničke grupe povukle administrativne granice između sebe. Kad raspad odmakne toliko daleko, za 10 godina, imaćemo u Srbiji pet do šest upravnih jedinica, etnički određenih, koje će se verovatno u narednih 20 do 30 godina svađati oko toga kako da regulišu odnose među sobom, slično kao što su to nakon Titove smrti učinile razne republike. Prema tome, imamo vrlo problematičnu situaciju u Bosni, Srbiji sa nimalo jasnim konceptom države i nacije, Makedoniji, čiju polovinu stanovništva čine Albanci, i Albaniji, u kojoj živi polovina Albanaca. Druga polovina živi izvan, uz samu granicu. I to je paket, koji
će stvarati probleme i u budućnosti.

Komunizam i nacionalizam su pokretačke ideologije sa integrativnom snagom. Ne može se zamisliti nijedan komunistički pokret koji bi, kao u Titovo vreme, spojio ovu mešavinu u jednu državu. Na drugoj strani takođe se ne može zamisliti nikakav nacionalistički pokret koji bi mogao rešiti problem i utvrditi granice da bi se omogućio nastanak etnički kompaktnih, stabilnih država. Imamo vrlo nesiguran, problematičan status quo. Pri tome se postavlja pitanje kako se može postići integracija, bar u tom obimu da se otkloni opasnost od rata i primene sile. Vraćamo se ponovo na problem sa početka veka: Sve u ovom regionu se desilo na osnovu nedostatka demokratskih institucija. Jedina alternativa za ideološku integraciju je stvarna integracija, a ova se dešava kroz institucije koje su dovoljno jake da suprotne interese dovedu do kompromisa. Pošto smo u ovom regionu imali deficit demokratskih institucija, bilo je dosta slobodnog prostora za ideologiju. Sad se postavlja pitanje da li ćemo u budućnosti biti u stanju da u ovim poludržavnim, problematičnim tvorevinama razvijemo demokratske institucije tako široko da one omoguće zajednički život, a da kolektivi ne pribegnu ideologiji i ne budu organizovani u borbene jedinice.

U savremenom svetu, osim ideologije, razvijena su samo još dva mehanizma za regulisanje pluralizma. Jedno – pravna državnost – tj. prava čoveka i građanina, a drugo, tržište tj. teoretski iste šanse pristupa društvenim resursima, novcu, moći, uticaju, dakle tržište kao primer pluralizma koji funkcioniše. Naravno, to su koncepti; ne kažem da oni kompletno funkcionišu u bilo kojoj zemlji. Ali oni se ipak delimično realizuju. I odlučujuće pitanje, šta će postati iz regiona u budućnosti, pokriva se pitanjem da li će nam uspeti da ubuduće razvijemo osnove za takve institucije. Ako to ne uspe, proces dezintegracije će ubuduće teći dalje. Može se predstaviti kako bi on u Srbiji mogao teći dalje ….!

Dajmo Kosovo kao primer za celokupan razvoj kao model na kojem se može konkretizovati to što sam do sada rekao. Postoje dva integralna rešenja tj. ideologije koje potiču iz predistorije konflikta. Jedno zastupaju radikalni Albanci: Kosovo treba da bude nezavisna država. Državnost treba shvatiti kako etničko svojstvo tj. da etničke grupe osim svojih kolektivnih prava (škola, mediji, izražavanje mišljenja, određeno samoupravljanje) poseduju i pravo na svoju teritoriju na kojoj žive. Pravo samoodlučivanja znači da oni određuju da li hoće vlastitu državu ili ne. Ovaj način mišljenja doveo je do toga da su se kompleksne tvorevine ovog regiona raspale i ovaj način mišljenja bi doveo do toga da se i raspadanje nastavi. Bez konflikta države se ne mogu odvojiti. Ove državne tvorevine ne žive, one umiru samo veoma teško i s mukom, i one se brane kad su ugrožene. Retko je da jedna država dâ deo svoje teritorije, bez upotrebe sile i stvaranja situacije slične ratu. Ne mogu da zamislim da bi odvajanje Kosova od Srbije i Jugoslavije jednostavno moglo biti samo stvar pregovora.

Ali, i ako to dalje mislimo, koje bi posledice mogao za sobom da povuče nastanak jedne dalje albanske države u ovom regionu? Šta će se prekosutra desiti, kad sutra, na primer, Albanci sa Kosova dobiju državu? Onda, prekosutra neće više postojati Makedonija. To je sistem spojenih sudova, i nigde se ništa ne može promeniti, a da to nema odraza na celinu. Pola Makedonije je nastanjeno Albancima, i to što se događa na Kosovu, apsolutno će povući za sobom konsekvence za ceo region. Odvajanje Kosova od Srbije i perspektiva da Albanci dobiju državu sa centralnom zemljom, dovešće Makedoniju u krizu koju država neće moći preživeti. I naravno ostaje ostatak Makedonije u kojem tada žive nealbanci – Makedonci. Ovaj ostatak je verovatno premalen da bi preživeo, i drugo, on je predmet pohlepe – istorijski gledano – od strane Bugarske, Grčke, Albanije, Srbije. A i Turska je vrlo zainteresovana za odnose u ovom regionu. Već imamo uslove za rat na Balkanu!

To znači takodje da je sadašnji status quo doduše nedovoljan i problematičan, ali pokušaj razjašnjenja, kao što je preduzeto 1912. stvaranjem gradova-država, dovelo bi, prema mom mišljenju, do još većih komplikacija, a ne do toga da se region smiri. Jedan ionako već nemirni region mnogo više bi se pobrinuo za pažnju nasilnim ispadima.

Drugo integraciono rešenje bilo bi da se Srbija jednostavno definiše kao unitarna država i, kao što to režim sada čini, tvrdi, da nema nikakvih problema. A postoje pojedini ljudi koji neće da koriste svoja prava i još uz to bivaju podstaknuti iz inostranstva. Događaji su delo tajnih službi i nisu pravi problemi. Ovo pogrešno globalno rešenje bi od terorizma načinilo svakodnevnu pojavu, jer kad ne postoji političko rešenje, nezadovoljstvo sebi traži drugi put. Kad se ova energija ne može iživeti u institucijama, tada ona nalazi svoj put na drugom mestu i u nasilju. Nakon izvesnog vremena pritisak je tako jak da se više ne može rasteretiti samo kroz proteste. Terorizam je posledica toga što već godinama ništa nije učinjeno na odstranjivanju nezadovoljstva. To su oba ekstrema koja dovode do zaoštravanja situacije. Kakvo je sada moguće rešenje?

U pogledu iskustava koja su načinjena u ovom veku, trebalo bi razdvojiti tri dimenzije problema, jednu od druge. Jedna dimenzija je dimenzija prava, pravnog sistema, prava pojedinaca, ljudi, etničkih grupa. Druga dimenzija je pitanje statusa, pitanje o političkim odnosima dakle, autonomije i njenog sadržaja. Treći nivo je nivo primene sile, terorizma, nezakonitih ekscesa nasilja od svih strana prema pojedincu, grupama, državi, činovnicima. Kad se odvoje ove tri dimenzije, tada, verujem da beskompromisnom politikom prava čoveka i građanina nastaje platforma na kojoj se može raspravljati o političkim pitanjima u vezi autonomije, političkog organizovanja unutar države. Ako se to tako ne učini, već sve obradi istovremeno u paketu i traže konačna rešenja pre nego što ove institucije pravne državnosti počnu da funkcionišu, onda je to proćerdano vreme. Ne može se pronaći razumno rešenje ako se ne raspolaže institucijama koje garantuju osnovna prava, jer je autonomija nivo prava. Samo pravna država može garantovati autonomiju. Pregovori o autonomiji su zapravo uvek ratni pregovori između dve strane koje jedna drugoj ne veruju.

Da bi se pronašlo mirno rešenje za Kosovo, mora se najpre stvoriti osnova pravne državnosti. Kad u Srbiji imamo pravnu državu, imamo integracioni mehanizam unutar kojeg se mogu rešiti i najteži problemi statusa i autonomije, obrnuto ne. Kriza u vezi Kosova se ne rešava na Kosovu, već u Beogradu. Konačno, definitivno rešenje je moguće samo u jednoj demokratskoj Srbiji. Bez demokratskih reformi u Beogradu Kosovo će ostati nerešiv problem. Ali, problem ima svoju vremensku dimenziju i ne čeka na nastanak demokratskih institucija. Kad problem dospe u fazu rešenja, a demokratske institucije nisu nastale, tada niko ne treba da se nada da je moguće razumno rešenje i bez nasilja. Mnogo više ćemo tada imati nastavak procesa dezintegracije koji traje već čitav vek. Ukratko rečeno: beskompromisnost u vezi sa pravima građana, pravima čoveka, političkim pravima i kompromisima u vezi statusa. Sada je to obrnuto: Sada postoji – ironije radi – beskompromisnost u negativnom smislu u vezi sa pravima čoveka. Od strane Miloševićevog režima sve je, što se tiče odbrane prava čoveka, odmah napad na državu. Ne mogu da se imaju razlike u mišljenjima u vezi vladajuće politike, a da se istovremeno ne posumnja da si neprijatelj države. To se može posmatrati kao obrnuta piramida koja počinje da se klati kad se samo malo zaljulja. Dovoljan je neznatan otpor da bi se pokrenuo aparat represalija. Između jednog pokreta za ljudska prava i terorizma ne pravi se u principu nikakva razlika. Sve je terorizam, i to što se dešava na ulicama Beograda da bi se demonstriralo protiv izborne krađe. Smatra se da ugrožava državu. Vidimo istu logiku– samo obrnuto – na drugoj strani, kod radikalnih Albanaca. Oni tumače sve kao zahteve za ljudska prava, i terorizam. Gde Milošević označava sve kao terorizam, i kad se radi o ljudskim pravima, Albanci označavaju sve kao ljudska prava, takodje i terorizam. Ako to nacrtamo kao dve normalne piramide, vidimo da one odgovaraju jedna drugoj, samo što su im vrhovi maksimalno udaljeni jedan od drugog. One su kompatibilne, uzajamno se ljuljaju i potrebne su jedne drugoj. To su dva krajnja položaja, koji, ustvari, dobro žive međusobno, jer to što između njih leži je pozicija kompromisa koja nije prihvatljiva za obe, koja ne nudi mesto za njih. Ali tamo je zapravo životni prostor za nas normalne ljude.

Hteo bih da završim sa jednom porukom: Mi na Balkanu smo deo Evrope, i Evropa je nekompletna bez Balkana. To je kao sa teškim detetom u jednoj porodici. Ono je deo porodice bez obzira da li to drugi članovi porodice hoće ili ne. Kad, dakle, imamo teško dete u porodici, tada se moramo više baviti njime nego dobrom decom. To je možda nepravedno, ali je realnost. Molim razmišljajte o sveevropskom pitanju i važnosti Balkana i tada kad se o njemu ne izveštava u medijima. Ne treba samo akutna kriza da vodi na razmišljanje o Balkanu. Mi smo deo vašeg života tako kao što je isti pre 12 vekova nastao kada su različita plemena nastanila zemlju. Od tada je naša sudbina jedna, i to je moja poruka. Mislite na nas takođe, kad budemo rešili najteže probleme i kad postanemo normalan član Evrope. Možda će nam tada biti potrebna vaša podrška još više nego sada.