Govor dr Zorana Đinđića na tribini Aspen instituta
Datum: 
03.11.1998
Period: 
Promene 1997–2001.

Novi početak za Srbiju:
Programska koncepcija umesto ideologija

Već površan pogled na političku scenu Srbije pokazuje da tu ne pomažu klasični partijsko-politički modeli. Na primer, verovatno smo u svetu jedinstveni po tome što su kod nas najbogatiji ljudi osnovali partiju ekstremne levice – JUL. Tako o socijalnoj pravdi u Srbiji najglasnije govore oni koji svoju imovinu mere desetinama miliona maraka. Ako biste u skladu sa zdravom logikom očekivali da će biti jaka neka socijaldemokratska partija sa sindikalnim zaleđem, i tu biste pogrešili.

U Srbiji postoji čak nekoliko socijaldemokratskih partija, ali do sada nisu dospele mnogo dalje od imena i rukovodstva. A posebna priča su oni koji se svrstavaju desno ili koji u svetskim medijima figuriraju kao ekstrem na desnica. Tu ćete uzalud tragati za sadržajima i programima klasičnih konzervativnih partija i desnih partija. Najveća „desna“ partija kod nas je eksponent jednog paketa kolektivnih presuda, a ne kolektivnih interesa. Ona je partija vešto podgrejanih resantimana. Utoliko njena sudbina više zavisi od medijske prezentacije, nego od partijske organizacije i partijskog programa. Prvi punovažan zaključak jeste: veza između partija i socijalnih struktura u Srbiji je veoma labava, ako uopšte postoji. Snaga jedne partije kod nas proističe iz spoja – lider plus ideologija, a ne iz konkretnog partijskog programa i tima koji je kompetentan da ga sprovede.

Drugo važno zapažanje jeste da u Srbiji mnogo veću ulogu igraju ideologije nego problemski pristupi. Pošto ne postoji čvrsta veza između konkretnih društvenih problema i politike, uloga politike se svodi na mobilizovanje građanstva, ne traženje generalne i plebiscitarne podrške za sasvim generalna politička obećanja, bez jasnih obaveza i odgovornosti za neispunjvanje tih obećanja. Naravoučenije iz ovog zapažanja glasi: na srpskoj političkoj sceni najbolju prođu trenutno mogu imativelike mobilizujuće ideologije, koje emocionalno integrišu I koje obećavaju mir, harmoniju i sigurnost. Evropska politička istorija poznaje dve takve ideologije. To su socijalizam i nacionaliozam. Obe su svoj ideološki zenith dostigle u 19 veku, a svoje patološke izdanke komunizam I fašizam u prvoj polovini 20. Veka. Da ne dužim. Logično je što danas u Srbiji imamo političku dominaciju upravo ideološkog socijalizma i nacionalizma ( s retoričkim primesama komunizma i fašizma), a ne nekih drugih ideologija. Ceo naš prostor opterećen je teškim problemima državne nacionalne integracije, iz ogromne opravdane strahove ljudi od socijalnih razlika koje prate sve te lomove. Na stare problem naši političari odgovaraju starim rešenjima – i doživljavaju poraz za porazom. Ne želim da ulazim u knjigovodstvo klasičnog evropskog socijalizma i nacionalizma. Koliko su svojevremeno problema rešili, a koliko dodatnih proizveli, neka procenjuju istoričari. Činjenica je da su iz tog ideološkog inkubatora proistekle na jednoj strani socijaldemokratske, a na drugoj konzervativne partije, koje danas superiorno dominiraju evropskom političkom scenom.

Nesporno je – ideološkim obrascima iz 19. veka ne mogu se danas rešavati problemi, čak iako po svojoj strukturi ti problem podsećaju na probleme 19. veka. Trebaju nam nova rešenja čak I za stare probleme. Na primer legitimno pitanje nacionalne integracije danas može biti samo dodatno otežano ako ga reševamo instrumentima klasičnog nacionalizma. U epohi globalizovanja zadatak nacionalne integracije i mobilizacije ne može biti obavljan kao u vreme nastanka nacionalnih država. Evropska integracija je danas okvir, u kome se, prema jasnim pravilima, može uspešno obavljati nacionalna integracija, pa i u tako komplikovanim slučajevima kakav je slučaj srba na Balkanu.

Zatim, socijalni problem, čija eskalacija se predviđa u svim zemljama nekadašnjeg socijalizma, mogu se rešavati samo efikasnom privredom, a ona nema mnogo veze sa socijalističkom ideologijom. Dakle, lek koji danas Srbiji nude dve dominantne političke orijentacije (socijalističko-komunistička gospodina Miloševića i nacionalistička gospodina Šešelja) ima veze sa problemima pacijenta, ali ga ne može izlečiti, nego mu dodatno pogoršati stanje.
Šta je rešenje? Rešenje je u potpuno novoj koncepciji srpske politike na kraju ovog milenijuma, moramo učiniti sve da se u Srbiji konačno završi ideološki 19. vek. Socijalizam i nacionalizam kao dominantne mobilizujuće integrativne ideologije, moraju biti zamenjene istinski integrativnom politikom. Na samom kraju 20. veka ta politika ne može biti ideološka. Rok trajanja ideologija je nepovratno istekao. Trebaju nam programske koncepcije a ne ideologije. Zbog jednostavnosti izlaganja novu političku koncepciju nazvaću koncepcijom modernizacije politike I društva u Srbiji. Stara politika pati od tri teška nedostatka: lična i nekontrolisana vlast unutar političkog sistema, proistekla iz okolnosti da su u arhaičnoj koncepciji politike lideri propovednici i harizmatski autoriteti, a ne službenici naroda i svojih partija; monopolistička, neefikasna i korumpirana privreda, kao posledica političke kontrole, i nedostatka stvarne tržišne konkurencije; paralizovano i dezorjentisano društvo, kao posledica podgrevanja ideoloških sporova (levo – desno, komunizam – antikomunizam). U njoj nema mesta za harizmatske lidere koji nikome ne polažu račune i koji privatizuju najpre svoju stranku a potom i državu. Pošto se podrazumeva demokratska kontrola vlasti, smanjuje se rizik korupcije i kriminalizovanja finansijskih tokova društva. Velika teškoća ovog što zovemo novi početak za Srbiju sadrži se u činjenici da politički projekat modernizacije nema takvu emocionalnu privlačnost, kao klasične ideologije koje treba da zameni. Te ideologije raspolažu demagoškim arsenalom usavršavanim nekoliko vekova. Nije lak posao da se iz magnetnog polja njihove demagogije otrgnu realni nacionalni i socijalni problemi, i da se podvrgnu tretmanu racionalne politike.

Deblokada medija u Srbiji je važan uslov za uspeh ovog projekta. Još jedan važan uslov je da međunarodna zajednica ispolji spremnost da će političke reforme u Srbiji odmah nagraditi konkretnom podrškom za ekonomske i socijalne reforme. Građani Srbije traže garancije da se u reformama nalaze i šanse za njihove porodice a ne samo rizici i neizvesnost. Glavnu garanciju očekujemo od međunarodnih i kreditnih institucija. Ko može da politički vodi ovaj proces. Već smo videli da partije koje trenutno dominiraju političkom scenom Srbije predstavljaju kočnicu za društveni razvoj. S druge strane, za nas kao demokrate, u obzir dolazi samo institucionalni put promena. Novi početak da, revolucija ne! Za obuhvatnu reformu našeg društva trebaju nam partije koje su primerene zadatku, demokratske I moderne, otporne na zloupotrebe I korupciju, oslobođene od ideoloških zavisnosti. Na političkoj sceni Srbije trenutno vlada nestašica takvih stranaka.

Šta će se dalje dešavati?_Odgovor na ovo pitanje zavisi od opšte promene stanja našeg društva. Ako bi stanje našeg društva bilo slično stanju na političkoj sceni ne bismo imali razlog za optimizam. Međutim kako objasniti fantastične građanske proteste tokom prošle zime? Većina velikih stranaka su bolesne, tu nema sumnje. Za njih glasa veliki deo našeg društva na isti način bolestan kao i stranke. Dakle ponavljam stav s početka – energetski bilans na političkoj sceni ne poklapa se sa energetskim bilansom u našem društvu. U društvu ima mnogo više pozitivne energije nego u političkim institucijama, uključujući I neke velike stranke koje sebe nazivaju opozicijom.

Politička strategija demokratskih promena u sebe uključuje dva paralelna procesa. Kao prvo eroziju arhaičnih retrogradnih stranaka, čija dominacija sputava normalan razvoj društva. Ovaj proces već je primetan u dve od ukupno tri problematične stranke na srpskoj političkoj sceni. Njihovo verbalno zalaganje za demokratiju i društvene reforme, uz isto vreme nedemokratske i arhaične unutarstranačke izbore dovodi do krize tih stranaka.

Luk između ciljeva i sredstava toliko je nategnut da će brzo pući. Njihov zajednički nazivnik trenutno je zahtev za poštene izborne uslove. Ono što ih istinski i trajno može povezati jeste jasan concept obuhvatne političke, ekonomske i društvene modernizacije Srbije. Vrlo skoro, možda već za nekoliko meseci, oba pomenuta procesa ući će u zrelu fazu. Srbija će se, kao već toliko puta u svojoj burnoj istoriji, naći pred sudbinskim izborom. Izolacionizam, dalje siromašenje, dalje kriminalizovanje državnih i privrednih struktura. Ili korenita reorganizacija politike i privrede, vraćanje u svet, početak ukupnog oporavka zemlje. Glavni zadatak demokratske stranke vidim upravo u tome da poveća verovatnoću ispravnog izbora. Srbiji treba novi početak, jasan i realističan, projekat budućnosti. Smatram vrlo verovatnim da ćemo u naredni vek ući kao zemlja koja odlučno i sistemski rešava svoje nagomilane probleme. Dakle kao zemlja koja ima budućnost.