Govor dr Zorana Đinđića na skupu u organizaciji Socijaldemokratske partije Nemačke
Datum: 
27.11.1997
Period: 
Promene 1997–2001.

Kao planete oko crnog sunca

Samo devet meseci posle velikog građanskog protesta, politička scena Srbije izgleda prilično beznadežno. Među glavnim akterima izborne utakmice uzalud ćemo tražiti sveže političke ideje i koncepte. Osim lične dimenzije, koja prevladava, uočićemo još samo motive podgrejanog socijalizma i podgrejanog nacionalizma. Bez entuzijazma i oduševljenja, mlako i bljutavo, kako priliči podgrejanim jelima.

Šta je dogodilo u tih devet meseci? Zašto se dogodilo? Šta će se događati u neposrednoj budućnosti?

Sažmimo najpre iskustva iz zimskih događaja.

Prvi važan zaključak je: demokratskom pokretu nije pošlo za rukom da sačuva ogromnu pozitivnu energiju građanskih protesta. Ulaskom demokratske opozicije u institucije lokalne vlasti nije došlo do radikalnog demokratizovanja tih institucija, nego do krize demokratske opozicije. Takođe, veliki zamah nije iskorišćen za dobijanje demokratskih izbornih uslova za parlamentarne i predsedničke izbore.

Razlog za ovaj neuspeh treba tražiti isključivo unutar stranaka koje su vodile građanske proteste. Zbog toga, drugi važan zaključak glasi: onaj ko vam izgleda kao pogodan saborac u promeni vlasti, nije automatski pogodan partner za vršenje vlasti. Kvaliteti u borbi za vlast lako postaju mane kada treba vršiti vlast. Očigledno, u oba navedena zaključka reč je o odnosu trgova i vlasti. Trg je skraćenica za institucije. U Srbiji postoji problem na relaciji društvo – institucije. Patimo od hronične nesposobnosti da pozitivnu energiju pretvorimo u demokratske institucije koje funcionišu.

Pokušaću da budem konkretniji. Građanski protest nije uspeo samo zato što u strankama koje su ga vodile nije bilo dovoljno garancije za transfer demokratske energije u demokratske institucije. Dok su bile na ulici s narodom, stranke su se ponašale demokratski. Kada su se vratile u svoju stranačku realnost, bile su ono što zapravo jesu, autoritarne, nedemoktarske, netolerantne.

Da biste sproveli političku demokratizaciju, treba vam odgovarajući instrument. A to su – demokratske političke organizacije. Ako imate liderske, autoritarne stranke, ne možete sprovoditi demokratske promene. A u grupaciji stranaka koje su vodile građanske proteste bar polovinu uticaja imale su izrazito autoritarne stranke.
Od svog nastanka pre desetak godina, politička scena Srbije, i na strani vlasti i na strani opozicije, poseduje lične osobine. Prva osobina je sklonost ka nekontrolisanoj , privatizovanoj, liderskoj vlasti. Druga osobina je sklonost ka ideologiji i političkim mitovima.

U borbi za vlast, ove osobine mogu da se prikriju. Dolaskom na vlast, one se obelodanjuju. Dok se koalicija Zajedno borila za vlast, sve je bilo u redu. Kada je došla u priliku da vrši vlast, makar i komunalnu, koalicija se raspala na one koji žele da vrše vlast po starom modelu, i oni koji vlast shvataju kao sredstvo demokratskih promena.

Trenutno je stanje sledeće. Građanskim protestima nije pošlo za rukom da demokratizuju institucije vlasti, ali im je uspelo da te neprosvećene institucije diskredituju i dovedu u pitanje.

U toku protesta oduzet je legitimitet svim institucijama koje su uočene kao prepreka demokratskom ravoju društva-manipulisanim izborima, sudovima koji su učestvovali u izbornoj krađi, državnom aparatu koji je sprovodio represiju nad mirnim demonstrantima, državnim medijima koji su širili laži. Naravno, legitimitet je osporen pre svega samim političkim nosiocima vlasti, a pre svega do tada svemoćnom predsedniku Miloševiću.

Kada su došli predsednički i parlamentarni izbori, obaveza demokratskih stranaka bila je da dovrše postupak političkog diferenciranja, započet građanskim protestima. Na jednoj strani onih koji žele promenu kvaliteta vlasti tj. njeno demokratizovanje.

Ovim je na političkoj sceni Srbije učinjen najveći napredak u poslednjih deset godina. Prvi put imamo jasnu demarkacionu liniju. S jedne strane su stranke koje su slične po svom nedemokratskom karakteru, i vrte se oko nedemokratske vlasti, kao planete oko crnog sunca. Na drugoj strani je građansko društvo kome trebaju demokratske institucije, i stranke koje žele učešće samo u demokratizovanim institucijama.

Šta će se dalje dešavati?

Neminovna je kriza nedemokratskih stranaka. One će biti povučene u ambis zajedno sa nedemokratskim sistemom vlasti, za koji su sudbinski vezane. Prvi put tu nije samo Miloševićeva stranka, nego stranke koje su donedavno ubrajane u opoziciju, a bila su kukavičija jaja u njoj. U narednom periodu možemo očekivati tri procesa.

Prvi, narastanje socijalnih i ekonomskih problema za čije rešavanje je nužna efikasna i nekorumpirana, a to znači demokratska vlast.

Drugi, dalja delegitimizacija i kriza političkog sistema u kojem je moguća samo neefikasna i korumpirana vlast. Podrazumena se da je kako kriza institucija (parlament, vlada, predsednik države), tako i stranaka koje u njima učestvuju.

Treći, profilisanje demokratske alternative za Srbiju, s onu stranu nekomunizma i neonacionalizma.

U procesu koji opisujem akcenat je na drušvenom događanju, a ne na međupartijskim odnosima. Sudbina Srbije sve manje je u rukama političkog sistema, pa i partija, a sve više zavisi od autonomnih društvenih procesa. Naime, između svih međupartijskih i ličnih sporova, na kraju, a to znači vrlo brzo, iskristalisaće se osnovni spor između modernista i antimodernista. Naime, između onih koji se zalažu za našu zemlju žele normalan evropski razvoj, sa odgovarajućim pravilima igre i institucijama, i onih koji se zalažu za poseban put Srbije.

Antimodernizam- sumnjičavost prema svemu što je novo i nepoznato, sklonost da se u svetu traže zavere i izvori zla, slonost izolacionizmu – ima dugu i razumljivu tradiciju u našem narodu. Mnogo vekova je iz okruženja srbima pretila samo opasnost. To okruženje bila je zaostala i neprosvećena Otomanska imperija. Današnji demagozi izolacionizma koriste svet kao metaforu za Tursko carstvo. Igrajući na kartu straha i nesigurnosti, oni pokušavaju da zaustave normalan razvoj zemlje. Naravno, teorija ugroženosti, koja danas dominira u politici, sjajan je instrument vladavine. Ako smo zaista ugroženi sa svih strana, onda nema ni reformi, ni demokratije, nego samo čvrsta ruka i borba za goli opstanak.

Srbija će se vrlo brzo, možda već na proleće, opredeljivati između dva jasna koncepta. Na jednoj strani je izolacionizam, a to znači autoritarne partije, korumpirana privreda, ideologizovano društvo. Na drugoj strani, demokratske institucije i kontrola vlasti, moderne partije i nepretenciozni politički lideri, tržišna privreda, društvo koje se bavi realnim problemima, a ne mitovima.

U samom društvu već postoji kritična masa za novi koncept politike. Na političkoj sceni još ne postoji. Zbog toga se demokratske promene neće desiti prostim stranačkim savezima i koalicijama, nego mobilizovanjem pozitivne drušvene energije. A ona se nalazi u institucijama društva, a ne samo u pojedincima. Tu su univerziteti, nezavisni mediji, deo privrede, osiromašeni sloj. Svi oni traže novu viziju Srbije. A ona je samo u ubrzanom modernizovanju politike, privrede i društva.