Govor dr Zorana Đinđića na skupštini Demokratske stranke
Datum: 
17.08.1998
Period: 
Promene 1997–2001.

Izborna skupština “Da i Srbiji krene“ nakon reizbora
Treća vanredna skupština Demokratske stranke

Hvala vam i dobro veče dame i gospodo, drage demokrate, uvaženi gosti,

Sva velika obećanja u ovoj zemlji do sada su bila izneverena, pa ipak mi smo večeras ovde. Zašto? Niko nikom u ovoj zemlji više ne veruje. Pa ipak, mi smo večeras ovde da bi od mnogih drugih koji nisu ovde tražili poverenje. S kojim pravom? Svi su digli ruke od ove zemlje, od Srbije. Zašto mi ne odustajemo? Zašto smo mi danas odlučniji, nego što smo ikada bili? Zato što smo mi snaga promena, zato što mi imamo jasnu viziju budućnosti, bolje budućnosti za ovu zemlju. Zato sto je upravo nama, nama koji smo ovde i mnogima koji nisu ovde ali su svojim srcima sa nama, zato što je nama pripao veliki istorijski zadatak da objavimo kraj jedne nesrećne epohe, da zatvorimo pandorinu kutiju poraza i zla u ovoj zemlji, da pokrenemo Srbiju sa mrtve tačke. I da objavimo svetu koji čeka da mu se priključimo, svetu koji želi da njegov deo bude i Srbija, bude i Crna Gora, bude Jugoslavija. Da tom svetu objavimo, da će ubuduće kretanje Srbije biti mereno merilima ljudske sreće, ekonomskog razvoja, društvenog prosperiteta a ne hirovima diktatora i despota.

Politički sistem koji se pred našim očima raspada, definitivno nestaje sa istorijske scene. Ne treba nam nikakva istorijska distanca da bi smo izrekli sud o njemu i njegovom glavnom simbolu Miloševićevom režimu. Istorijska presuda nad njim, i bez nas, već je izrečena. Krivi su bez olakšavajućih okolnosti – na stub srama za sva vremena. Na žalost, moramo biti realisti, ovaj sistem nestaje u procesu truljenja, on inficira i truje sve oko sebe svakoga dana svakoga sata. Za dva dana u ovoj dvorani biće jedan drugi kongres, kongres vampira. Nadam se samo da će pozitivna energija, koja ostane od ovog našeg današnjeg skupa, da će delovati dva dana, četrdeset i osam sati ubija viruse. Taj trulež koji se sistematski širi našom zemljom u svojoj agoniji razara naš moral, naše porodice, ljudsko dostojanstvo, životnu radost.

Naš protivnik je svoj otrov ubrizgao u sve pore našeg društva. Njegova namera od samog početka, nije bila samo to da uspostavi večnu vlast, nego da oblikuje našu nacionalnu antropologiju, da stvori jedan novi nacionalni karakter. On našem društvu nameće poseban tip ličnosti poseban tip ponašanja podaničkog, podmitljivog, neiskrenog, nihilističkog, verolomnog. On po svom liku stvara novog čoveka- moralnog kvazimoda u Srbiji. Zbog toga, dame i gospodo, projekat promena ni u jednom slučaju ne sme se zaustaviti na političkom sistemu. Srbiji je potreban totalni preporod jer Srbija je u totalnoj krizi. U Srbiji mora konačno da preovlada pozitivna energija, normalnost, zdrav razum. Mi kažemo, mi smo koalicija za promene. Ljudi, mi smo koalicija za zdrav razum, za elementaran zdrav razum. Mi smo koalicija za silu zemljine teže. Uče deca u petom razredu osnovne škole da postoji sila zemljine teže ono što je dole treba da bude dole, ono što je gore treba da bude gore. U Srbiji negirana je sila zemljine teže, ono što je najgore je na vrhu, ono što je najbolje je na dnu. Mi smo za elementarnu logiku života.

Dužni smo, mi koji smo danas ovde, dužni smo da uvedemo red i zakon u našu zemlju, ali red i zakon u najvišem smislu te reči, a to znači da stvari ponovo dođu na svoje mesto. Da se ponovo zna razlika između istine i laži, pravde i nepravde, poštenja i kriminala, žita i kukolja.

Biblijske istine mi treba da uvedemo i da vratimo u ovu zemlju. Da se zna koje je ubica, ko je lopov ko je preljubnik. A da se zna ko je pošten, da se zna ko radi, da se zna ko zaslužuje platu. To je temelj našeg programa. To je možda najmanje naš politički program, više od toga je naš civilizacijski program, to je naša ljudska obaveza. To je obaveza naše generacije, nas koji danas na žalost nismo u stanju da garantujemo ni mirnu starost svojim roditeljima ni bezbrižno detinjstvo svojoj deci. Trebaju nam promene jer institucije naše države ne funcionišu uprkos ogromnom i skupom državnom aparatu danas nema mira na Kosovu. Raspadaju se privreda, zdravstvo, školstvo, penziono osiguranje, ali su zato kriminal i korupcija perfektno organizovani.

Trebaju nam promene jer je naše društvo sve nepravednije. Milioni naših sugrađana dnevno gladuju dok novo plemstvo grca u izobilju. Trebaju nam promene jer je naš položaj u svetu sve lošiji. Postajemo slepi kolovoz svetske komunikacije. Promene koje mi želimo, doneće efikasnu i dobro organizovanu vlast koja će štititi prava građana i bezbednost države. Doneće pravedno društvo u kome će svako imati šansu da od svog života napravi maksimum, ono čime su ga Bog i priroda obdarili, i ono što mu društvo u skladu sa svojim mogućnostima može da pruži, a ne ono sto mu vladajuća porodica kao milostinju da. To je naša obaveza prema generacijama koje treba da se rode i da žive u ovoj zemlji. Vratićemo našu zemlju u svet, da bi smo mogli da uživamo u blagodetima svetske moderne civilizacije.

Dragi prijatelji, naš najveći i možda jedini nacionalni potencijal, naša jedina razvojna mogućnost su naši ljudi. Njihova snalažljivost, njihova pamet, njihova energija, njihov zdrav egoizam, njihova želja za ličnim i porodičnim uspehom. Taj potencijal se danas poništava, svakodnevnom medijskim zaglupljivaljem, nasrtajima na školstvo i Univerzitet političkim primitivizmom. Režim planski zatire osnovni razvojni potencijal naše zemlje da iz tog korena nikad više ne nikne. Da se krvotok Srbije zauvek zaustavi. Da zavlada večna polarna noć u Srbiji. Da se u Srbiji nikad više niko ne nasmeje. To je njihov politički, to je njihov civilizacijski, to je njihov lični program.

Pogledajte našu zemlju, naše gradove, prođite našim ulicama. Da li ćete videti razdragane ljude. Upalite televiju. Da li ćete na ekranima videti raspoložene ljude. Čak ni vlastodržci se ne smeše. Čak i oni su namršteni, broje svoje pare, računaju, razmišljaju kako da zacementiraju za sva vemena svoju vlast. U ovoj zemlji u kojoj oni vladaju niko se ne smeje, niko nema razloga da se smeje. A prođite Podgoricom i Banjalukom. Delovima gde ljudi žive kao i mi, naša braća. Videćete nasmejana lica, osetićete elan, ostićete veru u bolju budućnost.

I mi u Srbiji smo zaslužili da živimo bolje. I mi hoćemo, i možemo i mi ćemo živeti bolje. Zato sa ovog mesta pozivam, i zato sa ovog mesta pozovimo Srbiju da se brani. Da se brani od kuge i pošasti od uništenja. Ovo je pitanje prava na nužnu samoobranu. Ovo više nije politika, ovo više nisu stranke, ovo je pitanje da li će zemlja i narod preživeti. Ovo više nije pitanje 21. veka nego da li ćemo biti u 21. veku kao narod ili samo kao pojedinci koji će u svojim albumima i spomenarima u Kanadama, Australijama, Amerikama, svojim unucima govoriti, bila je jednom jedna Atlantida, ali je Slobodan Milošević potopio na nekom balkanskom moru.
Neka niko na ovaj poziv ne kaže da je umoran, ili da je razočaran, ili da više nema volju da nešto uradi da ima posla i privatnih briga. Niko ne sme da ostane po strani kada se radi o odbrani prava na život i budućnost jedne zemlje, jedne nacije. Mi demokratska stranka i demokratska opozicija, ljudi koji su ovde govorili i mnogi njihovi članovi i pristalice hoćemo da pokrenemo zamajac promena. Mi smo tu da vam kažemo da smo spremni da Srbiju pokrenemo sa mrtve tačke.

Oni koji su se već predali, a mogo više onih koji su se nagodili sa režimom, kažu sve je kasno, opozicija je slaba, opozicija je mrtva, opozicija je propala. To je prevara. U Srbiji je propao mit o opoziciji. Ne ono što je bilo utemeljeno u svakodnevnom životu i u svakodnevnim potrebama ljudi, nego ono što je bilo na pozornici, ono što je lepo pričalo i što je lepo glumilo, ono što je lepo obećavalo, ono što je lepo lagalo to je propalo. I neka je propalo, oni koji kažu lepše nam je bilo jer iluzija je uvek lepa, neka pogledaju u svoje novčanike, neka pogledaju svoju decu, neka pogledaju svoje roditelje pa neka vide koliko ih je koštalo to što je lepše bilo, ta iluzija koliko je koštala sve nas. Danas više u Srbiji nema iluzija, danas u Srbiji nema više mitova, srećom više ih nema. Nema više ni mita o vlasti, i on se raspao, mit o nekome ko sve zna, ko sve ume ko negde iza četvoro vrata hrastova na nekom kanabetu rešava sa svetskim moćnicima subinu zemlje-toga više nema. Svi znamo da je to obmana, svi znamo da je to laž. Ali njegov sijamski blizanac, taj mit opozicije, njihova poštapalica takođe je slomljena. Nema više ni mita vlasti ni mita opozicije, ostao je narod ostali su problemi, ostale su muke i ostali smo mi.

Mi smo ostali. Sve je prošlo, vi ste ostali, mi smo ostali, da kažemo istinu da držimo upaljeno svetlo i da kažemo neće u Srbiji biti polarne noći dok mi to svetlo držimo.

Dragi prijatelji, opozicija je jaka, u onoj zemlji u kojoj su problemi veliki i u kojoj je većina ljudi nezadovoljna. To je snaga opozicije. Nije snaga opozicije ni u saborima, ni u pričama ni u obećanjima ni u zastavama, ni u procentima. Sve se to može pokrasti, sve se to prevarom može steći, jedino što je realno jeste pitanje da li ljudi žive dobro, da su ljudi zadovoljni svojim životom, da li ima šanse za razvoj u toj zemlji.

U Srbiji ljudi ne žive dobro. U Srbiji nema šanse za razvoj. U Srbiji dok se režim ne promeni ne može da nam svane, dakle, u Srbiji postoje svi uslovi da opozicija bude najača na zemaljskoj kugli jer je vlast najgora na zemaljskoj kugli.

Ovo nisu junačenja, ovo nisu utehe. Ja vam odgovorno tvrdim, Demokratska stranka nikada nije bila jača nego ove godine. Nikada nismo imali više članova, nikada nismo imali više organizacija, nikada nismo imali bolji rad i više aktivnosti. Vi ste dokaz, vi ste test da li je opozicija u Srbiji slaba ili jaka. U svakom od vas u motivu da dođete ovde, odgovor je na to pitanje. Opozicija danas je pametna, jaka, vitalna, optimistična, pozitivna.

Sa našim političkim prijateljima, koji su ovde govorili, sa svima koji veruju u sebe i u svoju zemlju, sa našom braćom u Crnoj Gori i Republici Srpskoj, sa jasnim projektom budućnosti i planom za dolazak u tu budućnost koju imamo, pokrenućemo Srbiju sa mrtve tačke. Da i Srbiji već jednom krene. Da svima nama već jednom krene. Zaslužili smo, dugo smo čekali, zaslužili smo, da krenemo.

Nadam se da je ovo naš poslednji sastanak na kome govorimo o budućnosti. Nadam se, da već sledeći put kada se sretnemo, za mesec dana, na ulicama Srbije, na trgovima Srbije, već ćemo biti deo budućnosti.

Hvala vam što se večeras došli, srećan put vama koji ste iz daleka došli, pozdravite Srbiju i poručite joj, Srbija se nije predala. Srbija je tek krenula da pobeđuje!