Govor dr Zorana Đinđića na skupštini Demokratske stranke
Datum: 
24.05.1997
Period: 
Gradonačelnik 1997.

Pozdravljam još jednom delegate. Nikada naša Skupština nije bila tako velika kao ove godine: 850 zvanično prijavljenih delegata. Nikada učešće nije bilo u tako visokom procentu kao ove godine. Preko 90% delegata iz cele Srbije došlo je da prisustvuje danas petoj Skupštini Demokratske stranke.

Možda bi nekog to podsetilo na stara vremena ako kažem da je tih 750 delegata jednoglasno usvojilo izveštaj o radu i politici Demokratske stranke. Međutim, mislim da je reč o nečem drugom, mi danas nismo glasali o stranačkoj politici i nismo glasali o strategiji jedne od mnogih stranaka. Mi smo danas glasali o jednom nacionalnom, patriotskom, demokratskom programu. Ni jedan glas nije bio uzdržan, ni jedan glas nije bio protiv. Mogu da kažem da je cela Demokratska stranka stala iza jednog programa demokratske, nacionalne i građanske Srbije koju ove godine zajedno možemo da izvršimo.

I zaista, dame i gospodo, nikada možda u novijoj istoriji poslednjih decenija Srbiji nije toliko kao danas bila potrebna jedna jasna vizija budućnosti, jedna precizna strategija za ostvarivanje te vizije. Ni u pogledu vizije, ni u pogledu strategije, mi nemamo veliki manevarski prostor, nemamo mnogo slobode izbora. Duh epohe čiji smo i mi deo hteli to ili ne, trendovi u savremenom svetu stavili su pred nas jasan zadatak. Ili će Srbija postati zemlja koja će moći da konkuriše na svetskim tržištima ili će ljudi u ovoj zemlji za svoj rad moći da kupe one stvari koje im trebaju, moći će da žive od svog rada, od svojih penzija ili ćemo osposobiti Srbiju za velika takmičenja, za velike pobede na svetskom tržištu ekonomija zemalja i nacija ili ćemo u narednom veku ostati na slepom kolovozu i ćorsokaku. Nema alternative, nema mnogo izbora, nema mnogo tugovanja. Ne možemo da ostanemo na jednom mestu, možemo da idemo ili napred ili nazad. Sa druge strane nema mnogo proizvoljnosti u proceni uspešnosti ostvarenja strategije. Dinamika ostvarenja meri se na jednostavnim stvarima, na tome da li ljudi mogu da dostojno žive od svojih plata i penzija, da li ljudi mogu da dobiju kredit da kupe kuću i da kupe kola, da li mogu da školuju svoju decu da ih pošalju u inostranstvo da uče neki strani jezik, da li mogu od svoje ušteđevine da pokrenu neki privatan bizniz da pokrenu neki posao. Ako ne mogu, onda vizija nije ostvarena, ako mogu onda se to meri svakoga dana na ličnim primerima meri se uspeh Srbije, uspeha Srbije nema ako to nije uspeh svakog pojedinačnog građanina. Mi ne možemo ljudima da garantujemo uspeh, ali možemo da im garantujemo da će svako imati šansu da svojim nastojanjima, da svojim talentima, svojom upornošću, svojim kvalifikacijama da će imati šansu da uspe. Danas naša zemlja u celini nema šansu, danas najveći broj ljudi koji u našoj zemlji žive nemaju šansu. To je startna pozicija iz koje počinje naš veliki zadatak obnove i preporoda Srbije, to je ono zbog čega se 750 ljudi, odgovornih, mudrih, svesnih danas našlo u Beogradu da razmišljaju kako da zajednički ostvarimo taj veliki cilj.

Šta je strategija i kako da tu viziju, o kojoj sam govorio, ostvarimo? Ta strategija u velikoj meri zavisi od postojećeg stanja. To postojeće stanje ne treba da opisujemo. Ono je stanje jednog mrtvog sistema koji kao leš preti da uništi celu zemljiu i celu naciju. Moramo da ga iznesemo da ga zakopamo, treba nam snaga da to učinimo ako ga pustimo da i dalje trune, zatrovaće sve nas. On snagu nema osim snagu trovanja, on volju nema osim volje mrtvaca koji nas drži svojom mrtvom rukom i ne da nam da krenemo napred. Njegovi korisnici su paraziti, paraziti koji u leševima žive to je jednostavan opis trenutnog postojećeg političkog sistema, i dekadentne političke elite koja trenutno ovom zemljom vlada. Tokom vladavine jedne elite postali smo troma zemlja i spora nacija. Ne treba da govorimo o unutrašnjim odnosima jer samo ako na međunarodnom tržištu, u međunarodnoj konkurenciji Srbija uspe, onda smo svi mi u toj Srbiji uspeli. Mi jesmo jedan brod na kome se možda dešava tuča i takmičenje ko će u bolju kabinu, ko će na palubu, ko će u potpalublje. Ali ako taj brod ne plovi u ispravnom pravcu, ako on ne stigne na svoj cilj svejedno je da li ste u luksuznoj kabini, da li ste na palubi ili potpalublju, svi mi ćemo na kraju da završimo na slepoj pučini kao slepi putnici. Dakle, postali smo spora zemlja, postali smo troma nacija, neuspevamo da odgovorimo na imperative koji dolaze iz sveta, ne uspevamo da nađemo rešenja, kada nađemo odgovore oni su prekasni i najčešće pogrešni. U svetu se u međuvremenu događaju brze promene, u svetu se događaju neverovatne stvari, događaju se velike integracije. Međutim, nema nikakvih iluzija u narednom veku svet će biti veliko, nemilosrdno tržište na kome će se takmičiti narodi, nacionalne ekonomije, kulture, nacije. I vladaće jedno kulturno pravilo za uspeh nacija. Po tom pravilu, u budućnosti, veliki neće gutati male, nego će brzi gutati spore. Mi kao nacija u tom svetu trenutno nemamo nikakve šanse. Od nas smo sporiji samo mi sami, naša zemlja tapka u mestu, naša zemlja je jedan točak koji se okreće u mestu, naša zemlja ne može ni u svom okruženju da bude lider, naša zemlja nema svoje mesto na međunarodnom tržištu, naša zemlja nema svoje mesto u svetu. To je stanje koje mi moramo da promenimo. Osnovna odlika tog stanja je opšta blokada društva. Opšta blokada društva koja se generiše i koja proističe iz političkog sistema. U normalnim zemljama, politički sistem je pedala za gas, kojim se ubrzavaju poslovni potezi, u našoj zemlji politički sistem je pedala za kočnicu i ono što bi moglo da živi, ono što bi moglo da se kreće neda mu poitički sistem, i ono što bi moglo da napreduje zakočeno je, nema spontanosti, sve je administrirano, sve je centralizovano, sve je u rukama šačice korumpiranih, nesposobnih ljudi.

Ne možemo očekivati da će iz takvog političkog sistema da krenu suštinske promene. Taj politički sistem je sistem institucija na ovom mestu pred mnogo časnih ljudi moramo na žalost da kažemo da se samo kroz institucije Srbija ne može reformisati, potreban je pritisak spolja, potreban je pritisak iz sfere društva, iz onih sfera koje su izvan politike, iz onih sfera koje su izvan institucija. Život traži svoju pravdu, svoje pravo danas u Srbiji, politički sistem, institucije, stranke umnogome su kočnica da život ostvari svoje pravo.

U novembru prošle godine, otvorili su se prozori i vrata na toj sobi političkog sistema u kome smo i mi proveli sedam ili osam godina kao zatočenici. Kroz te prozore, ušao je svež vazduh. Srbija se iz svog zimskog sna, u sred zime probudila. Naša poruka sa ove Skupštine je ne dozvolite da se ti prozori zatvore, dajte da taj svež vazduh ostane svakodnevnica Srbije, uključimo u proces političkih promena sve one koji su osamdeset osam dana na tom svežem vazduhu slobode zajedno disali sa vama, ne zatvorimo im prozore jer time zatvaramo prozore Srbiji i pogušićemo se u toj Srbiji ako ti prozori budu zatvoreni.

Srbija će uspostaviti, podići na noge, Srbija će opet nešto značiti na međunarodnoj konkurenciji, a samo to nešto vredi, samo ako se u celini pokrene. Samo ako se svi zarđali točkići univerziteta, zdravstva, školstva, naših fabrika, naših gradova, naših sela, ako se pokrenu i ako sinhronizovano počnu da se okreću.

Samo to je recept za pobedu Srbije, jer u Srbiji ima prava da pobedi samo onaj čijom pobedom Srbija u međunarodnoj konkurenciji može da pobeđuje. Onaj čija pobeda znači samo njegovu pobedu, on donosi poraz Srbiji. Naš veliki zadatak je da pokrenemo Srbiju, da pobedimo u Srbiji, da bi Srbija pobeđivala. Ima li većeg i sjajnijeg, ima li časnijeg zadatka nego reći mi smo učestvovali u pokretanju jedne velike, jedne časne, jedne ponosne zemlje koja je sedamdeset godina spavala, mi smo je iz sna probudili, mi smo onaj kolektivni princ koji je poljubio trnovu Ružicu i iz sna je probudio koji može da je pokaže svetu i da kaže, pogledajte kako je mlada, kako je vitalna, kako je lepa naša Srbija. To je naš veliki zadatak ove godine. Ove godine možemo zajedničkim snagama da počnemo njegovo ostvarivanje. Kada kažem zajedničkim snagama mislim na sve prijateljske stranke, na sve ustanove, grupe, na sve strukture društva, koji svoj životni interes vide u promenama. Zahvaljujem se predstavnicima stranaka, političkih stranaka, koje su danas ovde sa nama, zahvaljujem se predstavnicima studenata, zahvaljujem se pojedincima koji su danas ovde sa nama, svi oni su nam veoma važni, samo sa udruženom snagom demokratske Srbije Srbija može da pobedi. To je poruka sa današnjeg skupa, ponesite je u Srbiju i recite im: ove godine Srbija pobeđuje.

Hvala vam!