Govor dr Zorana Đinđića na Čerčilovom simpozijumu u Cirihu
Datum: 
10.10.2002
Period: 
Premijer 2001–2003.

Hvala na pozivu, velika je čast i zadovoljstvo biti danas sa vama, govoriti pred vama, i hvala vam na interesovanju koje pokazujete za ovu temu. Takođe vam zahvaljujem na posebnoj odgovornosti koja mi je dodeljena, pošto sam poslednji govornik i na meni je da odlučim kada će početi svečana večera.

Gospodin Žan Klod Junker, premijer Luksemburga, rekao je za „male“, a ja bih dodao, i za „siromašne“ zemlje, da upravo one imaju ponekad mogućnost da pritisnu okidač, te vam obećavam da neću zloupotrebiti tu istinu: govoriću kratko i potrudiću se da vas ne odvajam dugo od zadovoljstva koje sledi.

Moram da načinim još jednu opasku, iako bi bilo bolje da je preskočim. Ništa nije besplatno, čak ni u Švajcarskoj: time što ćete saslušati moj govor, platićete užitak koji sledi. Ja ću se potruditi da večera ne ispadne preskupa. Činjenica da večeras govorim u Švajcarskoj olakšava mi unekoliko situaciju, pošto mi je namera da se kritički osvrnem na Evropsku uniju, što bi mi teže palo da smo u Engleskoj, a još teže da smo u Francuskoj. U Švajcarskoj možemo da se solidarišemo i da poručimo Evropskoj uniji da je neophodno da se još potrudi kako bi nas privukla u svoju porodicu.

Povod za večerašnju svečanu akademiju je veoma važan, ne samo iz formalnih razloga: Vinston Čerčil je 1946. održao govor povodom kojeg mi večeras dobro obedujemo i prisećamo se njegovog lika i dela, ali reč je i o supstancijalnim stvarima, u protivnom ne bismo mogli okupiti ovakve ličnosti. Postoji kontinuitet jedne velike ideje, ideje o večnom miru, kako ju je Imanuel Kant u Evropi formulisao i postoji problem realizacije ove velike ideje. Ima mnogo razumnih ljudi u Evropi, ali je u njoj bilo veoma malo razuma u toku poslednja dva veka. Između velike ideje i njene realizacije postoji jaz i zadatak svake generacije je da ovaj jaz na razuman način premošćava.

Godina 1946. kada je Čerčil održao svoj čuveni govor nije bila lepa, on je tada govorio o „evropskoj tragediji“. Rat tek što je bio završen, Evropa je bila razorena. Čerčil, veliki strateg i realpolitičar u istom je dahu govori o evropskoj tragediji, koristeći reči koje nisu uobičajene za političara, ali onda kaže: „Moguća je Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda“. To je za mene prava utopija koju evropska istorija kao na nekom paralelnom koloseku gradi, dok se na drugom koloseku realnosti događaju graditeljski, verski i razni drugi ratovi.

Danas znamo da to nije ostala utopija. Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi, nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju. Danas znamo da je vizija evropskog jedinstva, evropske porodice, „sjedinjenih država Evrope“ postala veoma stvarna i da Evropljani, pripadnici takozvanih suštinski evropskih naroda, 50 godina posle rata mogu zadovoljno sesti za isti sto i reći: „Obavili smo veliki posao“. Ali ostaje pitanje, da li je cela Evropa prisutna za tim stolom?

To je kao kada bi na primer porodica, pošto je preživela težak period u kome su se braća i sestre tukli, sagradila lepu kuću, pa onda rekli: „Imamo divnu kuću“. Pitanje je da li je to tako, ili je možda u blizini močvara, ili deponija smeća, izvorište zaraza kao što su organizovani kriminal, šverc droge, možda se u blizini nalazi neka pošast koja može ugroziti njihov zdrav, lep svet. I ukoliko se ispostavi da je susedstvo upravo ovakvo,onda se to više ne može zvati divnom kućom, jer kuća se ne završava dvorištem. Neophodno je ponegovati celu okolinu kako bi se moglo uživati u stabilnosti i miru.

Ako govorimo o nemirnim vremenima danas – a 1946. kada je Čerčil držao ovaj čuveni govor, je bilo nemirno vreme u Evropi – znači, ako govorimo o nemirnim vremenima, onda više ne govorimo o Nemačkoj i Francuskoj, o nemačkim kneževima i ruskim carevima i o drugima koji su krojili tu čerčilovsku istoriju, već govorimo o Balkanu. Na Balkanu je stanje slično kao u Evropi 1946/47. i ono se može opisati rečju „tragedija“. Infrastruktura je uništena, protutnjalo je četiri, pet, šest ratova, mnogi od njih su imali karakteristike građanskih ratova, znači, sa jezivim događajima praćenim mržnjom. Pitanje je šta sada? Kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi, dođe do „večnog mira“, do stabilnosti, prosperiteta i slobode? Centar Evrope se nada da će to biti jedan prirodni proces, ukoliko budu ispunjeni neophodni preduslovi. Postavljeni su određeni kriterijumi, koji su pretežno privredno-finansijske prirode, napravljen je plan, postavljen na deset-dvadeset godina, oni koji ispune ove kriterijume mogu da se kao vagoni prikače na voz i sve se odvija manje-više skladno.

Ja bih ovaj optimizam stavio pod sumnju. Ja ne mislim da je sve tako jednostavno. Slažem se da se normalnost vratila u region Balkana, da sada možemo da putujemo, da možemo da poslujemo, da su reforme počele, da su sve vlade u poslednje tri, četiri godine izabrane demokratskim putem; neke od njih nisu sasvim proevropske, ali su izabrane demokratskim putem i to je nešto sasvim novo u istoriji ovih država. Ali ukoliko govorimo o strukturnoj stabilnosti, o trajnoj stabilnosti, daleko je Balkan od normalnosti. Napraviću samo dve opaske na tu temu. Jedna je o prirodi država i državnih tvorevina koje su na tom prostoru nastale. Ukoliko se problem posmatra bez namere da se šalju političke poruke, ukoliko se predstavi samo trenutna situacija, odmah možete uočiti nekoliko nekonvencionalnih država. Bez želje da vrednujem, kažem samo da to nisu uobičajene državne forme. Upravo nastaje država Srbija i Crna Gora i nadam se da će do kraja ove godine nastati; na ovom svetu nema države njoj nalik. Ne možemo poći od toga da je normalno to što imamo nešto što niko nema i što je eksperiment. Da se radi samo o toj jednoj državi, bilo bi dobro, ali imamo i Bosnu. A ako ste u poslednja dva, tri dana čitali novine, pročitali ste mnogo zabrinutih komentara u kojima se postavlja pitanje: „Na čemu se ta država drži? Može li ta država postojati bez spoljnjih uticaja?“ To je takođe ključno pitanje za stabilnost regiona. Na kraju Kosovo. Pitanje trougla Albanija-Kosovo-Makedonija: šta će se desiti ukoliko za dve, tri godine Kosovo postane nezavisno? Da li će to pokrenuti lančanu reakciju u kojoj će trećina Makedonije biti dovedena u pitanje? Da li će onda taj proces kao varnica preći na Bosnu? Šta će se onda dogoditi sa ovim regionom? Koje će troškove onda morati Evropa da plaća? To nije pretnja, ja ne kažem: „Brinite se za Balkan da ne biste kasnije morali još više da plaćate.“ Ne, ja samo kažem da, ako strateški mislimo, a to nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore - na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope.

Pitanje je kako prevladati procese razjedinjavanja, nedostatak kohezije i integracije u ovom važnom regionu? Odgovor je sličan onom koji je dat Evropi 1945. Treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred, nešto što je veće od „business as usual“, veće od računica, od privrede, koja je za mene najvažnija stvar. Za većinu ljudi radi se o identitetu. Reč je o duši, a ne o materijalnom, a po meni ideja evropskih integracija je velika ideja - ukoliko ona propadne, crni dani dolaze za Balkan. Ukoliko ovih 50 miliona ljudi izgube nadu da će postati članovi evropske porodice, onda ne znam koja bi velika ideja mogla još ostati.

Mi smo imali dva velika sna tokom 19. i 20. veka i oba su veoma skupo koštala naciju, a na kraju se pokazala kao ipak pogrešna: to su bili komunizam i nacionalizam. Oni su bili odgovor na neprijateljstva naroda, država, regija. To su bile dve velike pokretačke ideologije koje su, kako se na kraju ispostavilo, pokretale negativno u ljudima. Pitanje je: kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja sa takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom u razvoju, sa malo amo - malo tamo, to je sve nedovoljno. Ovim ljudima treba smisao u životu i to ne samo u pojedinačnim životima, nego i u kolektivnom životu. Evropska integracija može imati tu ulogu, ukoliko se ona razvije u viziju, a ne ostane samo jedan birokratski koncept. Ukoliko u Evropi bude postojalo vizionarsko i sposobno vođstvo, koje će razumeti da evropska budućnost zavisi od toga kako će se celokupan evropski kontinent oblikovati, a ne samo pojedine zemlje Evrope. Ukoliko uskoro počnemo da ostvarujemo celovitu viziju Evrope, onda imamo tu moćnu ideju o kojoj sam upravo govorio, u rukama. Jer svaka ljubav, skoro svaka ljubav, traje izvesno vreme, a potom se gasi. Ja ne znam kakvo je vaše iskustvo, ali je ovo standard. Samo u srednjem veku je postojala večita ljubav, ta nesrećna ljubav koja traje do smrti. U 21. veku, kada na jednu ljubav nema odgovora, onda se traži neka druga ljubav. Ukoliko Evropa ostane tako birokratska, kakvom se pokazala poslednjih godina, ljudi na čiju se ljubav ne odgovara toplim osećanjima će potražiti zamenu. I prvo najbolje, odnosno najgore rešenje je, naravno, nacionalizam. Jer nema mnogo velikih ljubavi i opasno je promovisati evropsku ideju bez dovoljno energije. Ideja nacionalizma, iako pogrešna, je jaka i lako zamenjuje druge ideje, a onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije.

Bez svoje celovitosti Evropa neće biti stabilna i neće moći igrati vodeću ulogu u svetskoj istoriji. Moja poruka je sledeća: naravno da su odlučujuće pozitivne snage u samim zemljama Balkana, ali nama je potrebna i pozitivna energija iz Evrope. Ova energija se ne sme svoditi na materijalne stvari, ona mora sadržavati idealizam i emociju. Možda ja to pogrešno vidim, zato što ne živim u Centralnoj Evropi, ali mi se čini da sama Evropa i ideja Evrope postaje sve više i više sužena na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi je prisutan deficit evropskog identiteta, a da bi nama Evropa dala malo više nade, ona mora da stvori tu pozitivnu energiju. U samoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da se ne radi samo o dobrom standardu, nego da je to projekt sa dušom. Nama je potrebna evropska duša i mi, iako još nismo član EU, imamo je.